Dugo putovanje u novu Srbiju: Politička retrospektiva raspadanja režima u šest meseci i jednom danu

Pitam se, pamti li predsednik Vučić gde je bio 1. novembra 2024. godine u 11.52? A zna li, što je bitnije, gde je bio i šta je radio minulih šest meseci? Meni se sve čini da nije sam sa sobom načisto oko svih događaja koje je režirao i na koje je reagovao od kraja 2024. godine do danas. Režim je ušao u brzinu nesvojstvenu svojoj mračnoj letargiji ("Brže, jače, bolje") i zato je pravio greške koje, sada u retrospektivi, izgledaju kao konačni scenario pada, u ovom trenutku neminovan.

Prvi mesec - "Samo to nismo renovirali"

Novembar je počeo besom. Put od tuge do besa bio je prekratak za adekvatan odgovor režima. Novi Sad je odmah prepoznao da je ovde reč ne o tragediji nego o zločinu. Masovni protesti i 15 minuta tišine bili su prvi odgovor građana na korupciju vlasti. Vučić je, u startu, napravio grešku: njegova izjava da smo "sve rekonstruisali, samo tu nadstrešnicu nismo", bila je ne samo lažna, nego i sasvim pogrešna u tom trenutku, jer nije pozivala na odgovornost nego na saučestvovanje u bolu (konkretno njegovom, jer uvek on najviše pati). A niko nije hteo da boluje, nego da traži krvice. Zato nisu bile dovoljne ostavke nadležnih ministara, pa ni hapšenje Gorana Vesića i ostalih u lancu odgovornosti za izgradnju objekta. Javnosti je u pamćenju ostala slika predsednika kako otvara nedovršenu Železničku stanicu (koja nije imala ni upotrebnu dozvolu). Kad je Vesić, ubrzo potom, pušten da se brani sa slobode, to je, logično, dodatno razjarilo građane. Paralelno, odgovor je stigao od studenata - FDU je blokiran, a potom, sukcesivno, i ostali fakulteti u Beogradu. Istorije radi, mora se reći: opozicija je bila prva koja je, protestima i guranjem sa policijom ispred suda i policije u Novom Sadu, kanalisala bes. Mnogi opozicionari bili su i uhapšeni. Nekima je hapšenje posle prešlo u naviku.

Drugi mesec - "Nisi nadležan"

U decembru, đavo je odneo šalu, pa je predsednik morao još jednom pred kamere, ovoga puta sa resgistratorima, promptno ispunjavajući zahteve studenata da objavi dokumentaciju o padu nadstrešnice. Pune registratore dokumentacije je, ostaće zapamćeno, dizao sa dva prsta, jer je jak, a ne zato što su registratori bili prazni, ali džaba - krucijalne odgovore o korupciji nije dao. Zato su mu se desile dve stvari: najpre su mu studenti poručili da "nije nadležan", a onda mu se više od 100.000 ljudi skupilo ispred prozora, na Slaviji, 22. decembra. To je bio prvi u nizu masovnih mitinga. Hapšenja su se uzalud nastavljala, jer je i nasilje nad studentima teklo paralelno sa njima: nova taktika gaženja mirno okupljenih građana koji blokiraju saobraćajnicu bila je tek u povoju. Predsednik je, javno, poručio: normalno je gaziti ljude koji vam stanu na put. Ova izjava će mu se osvetiti.

Treći mesec - pada Vlada

U januaru nasilje je doseglo svoju političku kulminaciju, i to kroz dva događaja. Najpre je poludeli Beograđanin prebacio preko haube studentkinju Sonju iz Kraljeva. Srećom, nije je ubio. Potom je predsednik rekao da to sad već stvarno nema smisla, ali je odmah po njegovom obraćanju, sledećeg jutra, grupa batinaša, koji su čuvali prostorije SNS u Novom Sadu, štanglama pretukla studente. Jednom je polomila vilicu. Nije bilo prostora za dalji manevar, pa je pala Vlada Miloša Vučevića. Šteta, trajala je bolno kratko. Paraleno, studenti su krenuli u marševe širom Srbije i najavili centralni događaj - veliki novosadski skup i blokadu tri gradska mosta.

Četvrti mesec - Novi Sad i jaja

U februaru je Srbija videla kako izgleda prava politička mobilizacija masovnih razmera. Novosadski skup okupio je i više nego onaj na Slaviji, a mobilnost je bila izuzetna: ljudi su stizali iz svih krajeva Srbije. Vreme je bilo da predsednik odgovori kako najbolje ume - kopiranjem strategija pobunjenih građana. Njegov sretenjski miting bio je, međutim, daleko manje brojan i daleko ispumpaniji (hehe) od sadržaja. Nakon tog malog poraza, predsednik se okrenuo mantri kako "brojke ionako nisu bitne". To je bio ujedno i poslednji "najveći skup svih vremena" - svaki sledeći biče skroman, ali veličanstven. Paralelno, dešavao se ne samo studentski skup u Kragujevcu, nego i spontano razvlašćivanje lokalnih vlasti po Srbiji. Najpre u Bogatiću, gde su aktivisti i opozicionari prekinuli sednicu lokalnog parlamenta i bukvalno isterali odbornike SNS iz organa vlasti. Zabeležen je i snimak šefa odborničke grupe SNS koji plačnim glasom poručuje "Ljudi, ja sam vaš". Onda su poletela jaja prema gradonačelniku Kraljeva Terziću (koji je slavio gaženje Sonje), pa su ga kokošji projektili pratili po okolnim selima danima. Ta artikulacija besa baš je zabrinula predsednika.

Peti mesec - Ćacilend, najveći skup i zvučni top

U martu je predsednik i odgovorio, nerecipročnim merama: prosvetarima su počele da dolaze drastično umanjene plate zbog podrške studentskim zahtevima (i upornog štrajka zbog kog škole masovno nisu radile). Društvo je, međutim, imalo reakciju, pa je kroz različite fondove za pomoć delimično amortizovan pritisak na nastavnike. Uskoro će im se - kroz nelegalno smanjenje naknada od strane Vlade-koja-je-pala - među oštećenima pridružiti i univerzitetski profesori. Na meti će biti i dekani pojedinačnih fakulteta (kroz krivične i disciplinske prijave, ali i nenajavljene inspekcije), a na rektora Univerziteta u Beogradu vlast je pokrenula svojevrsnu medijsku hajku, koja i dalje traje. Studenti su, u međuvremenu, spremali najveći, beogradski miting, a preduhitrio ih je predsendik, koji je na Andrićev venac instalirao "Ćacilend" - predstavnike organizacije "Studenti koji žele da uče" i bukvalno raznorazni ološ (batinaše, osuđivana lica, plaćenike, Crvene beretke). Bezmalo pola miliona ljudi prošlo je kroz ulice prestonice 15. marta, a predsednik je, u susret najvećem skupu u istoriji Srbije, rekao da će država "odsvirati kraj". Pokušala je da ga odsvira kroz huk "zvučnog topa" (ili neku drugu pogan koju je aktivirala tokom petnaestominutne ćutnje). Taj nastrašniji autogol režima zaslužuje posebnu analizu, ali ovde je dovoljno reći da je iste noći Vučić rekao da su u pitanju najstrađnije laži, da je ministar Dačić slagao triput u tri dana pa na kraju pokazao LRAD koji policija (nelegalno) ima u svom posedu. Stvar je na kraju stigla do suda u Strazburu. Opozicija je odgovorila prekidanjem sednice skupštine putem dimnih bombi. Vlast je tom prilikom objavila da je nekoliko poslanica umalo umrlo. Srećom, žrtava nije bilo.

Šesti mesec - Tura do strazbura i vanredni izbori

April je, konačno, bio mesec novih političkih istupanja. Predsednik je formirao novu Vladu, a za mandatara je odredio endokrinologa Đua Macuta. Sastav Vlade bio je diktiran tako da se zadovolje unutarpolitički (klanovski) i spoljnopolitički (SAD, EU, Rusija) zahtevi. Medijima je dodeljen najpitoreskniji od svih ministara - izvesni Boris Bratina, bivši član "Naših", spaljivač zastave EU, čovek koji ne izgleda kao da je do kraja siguran šta mu je tačno posao. Malo kome je, međutim, stalo do te Vlade (predsedniku ponajmanje), jer su paralelno sa njom studenti najpre izašli sa inicijativom za formiranje prelazne, ekspertske Vlade (sličan model iznela je i opozicija), a potom, u poslednjim danima aprila, i zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Mesec su obeležila i dva veća incidenta: napad nožem na dekanku Filozofskog fakulteta i nasilno delovanje policije ispred novosadskog DIF. Studenti su, za to vreme, trijumfalno stigli do Strazbura u svojoj biciklističkoj turi. Odmah potom - dok je Marta Kos bila na putu za Beograd - pokrenuli su i ultra-maraton. Destinacija - Brisel.

Na kraju meseca, vlast je uspela i da ispuni jedan studentski zahtev, pa se dvonedeljna blokada RTS okončala poništavanjem starog i raspisivanjem novog izbora za članove REM.

Jedan dan - Svi u Beograd

Danas se u Beogradu održava specifični prvomajski uranak: pet najvećih sindikata u Srbiji odazvali su se pozivu studenata da zajedno sa njima pozovu građane na protestni skup na Slaviji. Simbolično, Trg Dimitrija Tucovića, jednog od najpoznatijih srpskih "levih" političara, postaje mesto okupljanja koje je najavilo omasovljenje nezadovoljstva režimom (22. decembra), mesto na kom se desila kulminacija te masovnosti (15. marta) i danas mesto na kom se pruža nova - politička - perspektiva tog nezadovoljstva.

Lopta je u dvorištu studenata koji ovih dana biraju način kako će nastaviti borbu za ispunjenje svojih zahteva. Lopta je, međutim, i u dvorištu sindikata, ali i građana prestonice, koji i dalje mirno prolaze pored kampa kod Andrićevog venca i koji nisu baš pohrlili ispred RTS (u Abedarevoj, Takovskoj ili na Košutnjaku, svejedno) tokom blokada.

I za njih je ovo svojevrsni poziv na buđenje.