"Prelepa zemlja kojoj je dato sve, a od koje uzimamo, otimamo i uništavamo": Šest nedelja sam obilazio Srbiju, ovo su moji utisci

Nada još uvek nije, ali mnogi građani ove divne zemlje, jesu. I to odavno. Zaključali su kapije, prodali imanja, pustili korov da prekrije dvorišta, a njihovi vlasnici sada umesto svojih kuća zaključavaju tuđe stanove koje izdaju. Tako danas izgleda Srbija kroz oči i tastaturu jednog reportera. Šest nedelja smo se vozili, razgovarali, intervjuisali, slušali, smejali se, bili ponekad tužni i onda promišljali.Šta se desilo sa nama? Kako smo dopustili da uništimo sve - reke, vazduh, puteve, radna mesta, da opustošimo kase i da se lepih vremena sećamo samo iz daleke prolosti.Građani sa kojima smo pričali kažu da nas je ubila apatija, da se krade na svakom koraku, a da smo svi pušteni da se snalazimo kako znamo i umemo. To je Srbija danas. U slobodnom padu. Doduše, tako su je videli reporter, kamerman i snimatelj našeg portala. Ona je možda bolja, možda i gora.Neke probleme smo zapisali, druge probali da rešimo, a neke nismo ni dodirnuli. Mnogo ih. Ali, čuli smo ih i to je već put ka njihovom rešavanju. Problemi su sa nama, a ljudi iz šest gradova u kojima smo bili samo su nam ih predočili. Bez tih ljudi nema ničega.Nismo mogli da se ne zamislimo posle svake reportaže i i svakog grada. Probajte i vi. Priče iz ovih šest gradova će vam pomoći."Mislio sam da sam usamljen i lud, ali video sam da nisam sam"Atmosfera opšteg beznađa i društvene krize nakon tragedija u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca nije zaobišla ni građane Vrbasa. Svi su nam rekli da su osetili tugu, strah, neku vrstu komletnog urušavanja države, a ilustraciju kako izgleda pogled jednog čoveka ka celom sistemu ispričao nam je Žarko Prodanović advokat koji živi i radi u Vrbasu.

„Nekad se čovek zapita da li je normalan kada vidi šta se sve dešava oko njega. Vrednosti su poremećene, neko ko pošteno radi ne može da opstane u ovom sistemu. Osetiš se nekada usamljeno, ali ja to ne mogu da prihvatim. Ja sam izašao na ove proteste zbog sebe jer ništa oko nas nije dobro. Mislio sam da sam usamljen, da sam lud, ali vidim i drugi ljudi vide stvari kao ja. Ljudi napredaju jer kupuje glasove, podilaze vlastima, da dobiju neke stvari, a nisu se ni potrudili. Mnogo toga nije dobro i mislio sam da sam usamljen, ali nisam“, iskreno kaže naš sagovornik, rekao je u Vrbasu Žarko Prodanović.

„Imamo fabriku vode, a nemam vodu, imamo most, a nemamo reku ispod njega“Da nije lako organizovati proteste i boriti se na lokalu u razgovoru za Novu potvrdili su i Zrenjaninci. Pritisaka je mnogo, građani se svakodneno suočavaju sa izazovima lokalnih funkcionera, ali borba traje. Jednu od takvih vodi i Sonja Pernat, uzbunjivačica koja je u sporu sa firmom zbog afera koje je otkrivala. Nakon toga, ušla je u Stranku slobode i pravde i počela je da deluje protiv nepravde koja nije samo lokalna.

Kako je rekla za Novu, u Zrenjaninu je sada već stasala jedna generacija mladih ljudi koji ne pamte čistu pijaću vodu."Mi imamo najplodniju zemlju, a nema hranu na njoj. Imamo fabriku vode, a nemamo vodu, imamo most, ali nemamo reku ispod mosta. Ali sve to može da se ispravi jer postoji ofanziva hrabrih ljudi koji neće stati dok se to ne desi. Drugu državu nemam, imam troje dece, hoću da moja deca žive i rastu u jednom lepom gradu u prelepoj Srbiji i neću stati dok se to ne desi. Svako ima pravo na dostojanstven i civilizovan život, a mi ležemo sa strahom i ustajemo sa neizvesnošću“, poručila je Pernat.Pokrenula se i Subotica, u koloni redovno mladi i penzioneriI Subotičani redovno šetaju, a za Novu su rekli da su konačno trgli i probudili iz letargije, a dokaz tome je penzioner Anton, čovek koji uprkos invaliditetu šeta svake nedelje. Kaže da je to najmanje što može da učini i da šeta jer zbog ogromne korupcije, prljavštine i diktature. Šeta i zbog pritisaka sa kojima se svakodnevno suočavaju Subotičani.

"Šetam zbog nasilja koje je svugde oko nas i to ne samo onog koje se nažalost desilo u maju, već i nasilja koje se svakodnevno dešava u našem gradu. Ovde su ljudi nebezbedni duž granice, migranti su naoružani i upucavaju se međusobno, a građani su nebezbedni. Šetam zbog prljavština, korupcije, diktature, kumovskih odnosa, zbog građa i lopovluka. Mi smo građani drugog rada, a građanin prvog reda ste ako ste član partije na vlasti. Policajci koji žele nešto da urade ne smeju, a oni najhrabriji su optuženičkim klupama. Prljavšina je svugde oko nas. Puno ljudi je ucenjeno, skupljaju kapilarne glasove da bi sačuvali radno mesto. Imam puno drugara koji su članovi SNS, ali ne razmišljaju kao njihovi članovi. Kažu moram zbog porodice da radim i prete im radnim mestom. Kažu skupi 50 kapilarnih glasova da ne bi ostao bez posla. Toliko je strašno ovde. Ja nisam nešto hrabar čovek, ali ovo ne mogu da izdržim. Svi u Subotici žive zajedno, možemo da živimo, nema širenja mržnje“, kazao je za Novu penzioner Anton za Novu.

„Za lekara vam treba veza, ni dete u vrtić ne možete da upišete bez stranke“U borbu protiv nasilja ušli su u građani Valjeva, koji su nam rekli da se na svakom koraku mogu videti pritisci, ucene, a da je najgore što zbog toga ispaštaju i deca.Ni Valjevo nije lokalna samouprava koja pati od istih boljki kao i većina gradova u državi. Nije da nema novca, veći problem je kako se on raspoređuje. Iako ima puno prostora da se poboljša kulturni život u gradu, rukovodstvo se opredeljuje za novac investira u ad hoc događaje poput koncerata poznatih pevača. Za jedna od takvih dato je 30.000 evra, za drugi na bazenu jedne pevačice 10.000 evra, a sve to plaćaju građani.

„Za mene nije ni malo teško da šetam jer osećam potrebu i dužnost da iskažem negodovanje i bunt protiv nasilja koje nam se dešava. Ovde se dešava opšte nasilje, nasilje nad istinom, medijima, strukom i institucijama koje ne rade svoj posao. Izazovi koji potresaju Srbiju potresaju i Valjevu. Svakodnevno doživljavamo ponižavanje, vrši se jedna kompletna tortura nad građanina. Ako hoćete negde da se zaposlite, imate problem jer niste član stranke. Iako posedujete diplomu i sva znanja, nije dovoljno, to je strašno. Ako hoćete da upišete dete u vrtić, treba vam veza. Niko ne snosi odgovornost, ne postoji red, ne primenjuju se pravila“, rekla je advokatica Jana za Novu.

"Zna se koliko morate da platite za svaki posao"Od poslednjeg popisa Petrovčana ima manje za 10.000. Oni mladi, poletni, neucenjeni otišli su u daleki svet, trbuhom za kruhom. Tamo žive u tuđim stanovima, a u svoje kuće dolaze ponekad, kad završe sve što imaju po svetu.

U Petrovcu su ostavili roditelje, uređene kuće sa lepim fasadama u koje ulažu puno jer se tako „valja“ u ovom kraju. Te kuće uglavnom vrve od ljudi oko praznika i letnjih odmora, a između toga ostaju prazne, hladne i napuštene. Posla nema, plate su niske, a ako hoćete da se zaposlite morate preko stranke. To je jedini put, jer se ovde zna i kome se daje novac za ovakav tip „usluge“.

„Najveći problem ovde je kada se mlad je da se zaposlite jer ovde postoji cifra da se zaposlite da uđete u sistem. Primer nam je bolnica, da ne navodim cifru, ali se zna po Petrovcu da ako želite da radite u bolnici u Petrovcu morate da platite određeni iznos. Članska karta itekako znači. Ukoliko niste u SNS, niste simpatizer ili ne planirate da pristupite SNS, onda ne možete da dobijete posao. U poslednje vreme je to prilično prisutno. Ja sam sada u Beogradu, ali kada bih se vratila u Beograda mislim da ne bi bilo posla za mene. Znam školske drugare koji su ušli u SNS da bi mogli da ostanu u Petrovcu. Ili članska karta, ili ništa“, ovako je za Novu pričala studentkinja Ana Branković.Ljudi na krovovima i institucije koje ne postoje

Razmere katastrofe u Bačkoj Palanci najbolje opisuje svedočenje lokalne aktivistkinje Sanje Kondić, koja kaže da nije bilo ni blizu dovoljno tehnički osposobljenih radnika koji bi sanirali štetu. Ljudi su bili na krovovima, kao skretničari ispred kuća da ne bi neko od najmilijih stradao.

„Kada smo postavili zahtev za ostavku rukovodstva Štaba za vanredne situacije, to je bio naš apel za moral kojeg znamo da nema. Mi smo to hteli samo da ogolimo. Nije dobra poruka da ovde može da se radi šta ko poželi, po svom nahođenju, moramo naučiti decu da treba da se snosi odgovornost za nešto što ste učinili ili jednostavno niste. Desila nam se strašna tragedija, dva ljudska života su izgubljena. Svi smo mi međusobno komentarisali ljudi su moji šta se dešava, opasnost je svugde oko nas, dete će neko nastradati i onda se to nažalost, desilo. To je moglo da bude i moje dete, ili dete iz komšiluka. Samo Bog nas je čuvao, institucije nisu. Ljudi su tri ili četiri dana neprestano bili na krovovima, stari i mladi, bake i deke, nemate stručnjake koji mogu da vam poprave krov", rekla je Sanja u Bačkoj Palanci.Nijednom nismo bili ravnodušni posle ovih putovanja. Uvek puni utisaka vraćali smo se u redakciju i iznova poručili da ćemo se vratiti u grad u kojem smo bili.Samo, nadamo se da će ljudi biti srećniji, a problemi nešto manji. Do sada, hranićemo se nadom. Ova zemlja možda samo još to ima.