Piše Rodoljub Šabić: Povratak gubitnika 5. oktobra

Politika 05. okt. 202022:09 > 22:26
Podeli:
Foto:Medija centar Beograd

Za većinu, verovatno malo ili ništa. Mnogi će reći - da je zaista vredeo zar bi Srbija sada bila situaciju u kakvoj jeste? Zar bi bila suočena sa političkim povratkom bezmalo svega što je 5. oktobra poraženo?

Zaista povratak petooktobarskih gubitnika evidentan je čak i u najbanalnijem, personalnom smislu, perjanice nekadašnje „crno-crvene koalicije“ opet su na najvažnijim državnim funkcijama.

Istina, oni sad kao mantru ponavljaju priče petooktobarskih pobednika, ali sve je očiglednije da su to samo prazne priče jer realni život, koji potpuno kontrolišu pokazuje da je to što govore (reforme, evropske integracije, borba protiv korupcije, perosperitetna ekonomija.. ) u grotesknom raskoraku sa onim što rade.

Rezultati su evidentni. Globalni indeks percepcije korupcije svrstava nas među najkorumpiranije zemlje Evrope, Izveštaj Fridom hausa ocenjuje da je stanje demokratije u zemlji jako loše, izveštaj Reportera bez granica slobodu medija ocenjuje još lošije. Spadamo među nekoliko najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Uprkos takvim „rezultatima“ naša „elita“ kontroliše sve društvene procese kako možda kod nas niko nikada nije. Pa tako, npr. organizuju pompezna državna obeležavanja čak i praznika koji to nisu (nedavni Dan srpskog jedinstva proklamovao je za „praznik“), valjda tumačeći želje svog šefa, predsednika, jedan od pripadnika „establišmenta“ uprkos tome što po Zakonu o praznicima to nije. A 5.oktobar ne samo da nikad nije obeležavan kao nekakav praznik, nego ga i za jubilej, za 20. godišnjicu, malo ko i pominje.

To što je danas malo onih koji su spremni da pohvale ili brane 5. oktobar zapravo je savim logično.

Apsurdno bi bilo to očekivati od sadašnje „elite“, a tadašnjih gubitnika. U njihovim  očima on je trajan simbol poraza i straha, i to ne samo straha od mogućeg nestanka s političke scene nego još egzistencijalnijeg straha, od krivičnog progona koji su mnogi od njih zasluživali.

Nije logično ni da ga brane, jer bi ga, da je moguće izbrisali,  ni oni koji su tada bili na strani pobednika a u međuvremenu u skladu sa svojim „fleksibilnim“ shvatanjima morala i politike , po pravilu za dobru nagradu u vidu ministarskih, direktorskih ili ambasadorskih mesta ili sinekura u raznim upravnim odborima ili nečeg sličnog  ,pretrčali na stranu tadašnjh gubitnika.

Foto: EPA PHOTO/STR

Teško je odbranu 5.oktobra očekivati i od nekog iz „armije“ poštenih, pristojnih, čestitih ljudi od koji su neki davali i svoj lični doprinos 5.oktobru,  u njemu videli „svetlo na kraju tunela“, a suočeni sa izostankom svih ili bar većine stvari koje su očekivali, teško se razočarali

Nemam baš ništa s prvom i drugom grupom, treća mi je najbliža. Bio sam akter tih događaja, Kao ministar u Vladi nove vlasti stavku koju niko nije tražio ni očekivao podneo sam još u proleće 2003. obrazloživši je stranačkim egoizmom, odnosno partokratijom koja je uzimala maha. To što je tada počinjalo, danas kulminira, zato smo zemlja u kojoj su interes i volja vladajućih struktura iznad Ustava i zakona u tolikoj meri da smo definitivno suočeni s nečim što više nije samo politički već i nacionalni, ontološki, civilizacijski problem.

Iako spadam u razočarane uvek ssam spreman da branim 5.oktobar.

One koji  neodgovornom lakoćom tvrde da „nije doneo ništa dobro“ dovoljno je podsetiti na samo nekoliko stvari koje je 5. oktobar zatekao. posle njega brzo počele da se menjaju, na bolje, naravno.  Zemlja nam prema svim parametrima, bila ekstremno loše mesto za život, rad i budućnost. Prosečna plata bila je mizerna,penzije su kasnile više meseci, nflacija je iznosila preko100%, industrija je bila razorena, restrikcije struje redovne godinama unazad. Imali smo sramni, bukvalno gebelsovski Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetima, koji je isključivao svaku mogućnost drugačijeg mišljenja. Država je i na međunarodnom planu bila osramoćena – izbačena iz Ujedinjenih nacija, MMF-a, Svetske banke i drugih relevantnih međunarodnih institucija. Posle 5.oktobra sve to je, brzo, počele da se menja, na bolje, naravno

Foto: EPA/STR

Makar iz sasvim subjektivnih razloga,  pomenuću i meni lično, posebno dragu tekovinu petooktobarske „revolucije“, uspostavljanje prvih nezavisnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Pružilo  mi je priliku da kao prvi Poverenik za informacije i lično. zajedno s prvim ombudsmanom  Sašom Jankovićem, na delu pokažem da takve institucije mogu i kod nas funkcionisati.

Nema sumnje da je 5.oktobar rušenjem autoritarnog režima dao šansu da zemlja krene pravim, normalnim putem,  nema smisla njega „kriviti“ za to što se olako poverovalo da je tim i pitanje izgradnje  demokratije i uređene države rešeno i da više niko nikad neće želeti da gospodari umesto da upravlja, da krši Ustav i zakon, kontroliše medije, rasipa ili prisvaja javne resurse . Aktuelna autoritarna vlast  je poslednjih godina tu naivnu  iluziju na dramatičan način  demantovala, pokazala koliko je krhka ta tekovina i anulirala je gotovo bez otpora.

Upravo zato ne treba zaboravljati na glavnu i trajnu  vrednost 5.oktobra. Pokazao da postoje granice do kojih narod, makar i ophrvan teškim problemima, siromašan, izolovan  i kontinuirano zaglupljivan   teškom  medijskom manipulacijom pristaje da trpi bahatu samovolju, bezakonje, deinstitualizaciju. Pokazao je i kako može da se pobedi autoritarni  režim koji to praktikuje. I trajno podseća da to nije lako, da zahteva maksimalnu organizovanost i napore ali da jeste moguće.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar