Piše Ivan Mrđen: Zašto ne gledam „Utisak nedelje“

Napisao sam već nekoliko puta da ne čitam novine, niti gledam informativne emisije na ovdašnjim televizijama, jer ne želim ni da vidim, ni da čujem predsednika svega ovoga.

Zbog toga ne pratim ni hit emisije na našoj televiziji, jer Draža Petrović, Mićko Ljubičić i Voja Žanetić, Ivan Ivanović i ekipa, Zoran Kesić i „njuzovci“, te Olja Bećković i njeni gosti ne mogu da naprave svoje preglede, priloge i predloge za „utisak nedelje“ bez „one man show“, koji se svakodnevno vrti po svim ostalim televizijama, posebno onim sa nacionalnom frekfencijom. Tako, osim nezaobilaznog i sveprisutnog lika i dela, izbegavam i realnu opasnost da komentarišem ili pokušavam da budem duhovit kao moje uvažene kolege.

A onda mi se preksinoć omaklo da sam u dva navrata, najviše zbog toga što utakmica Srbija – Mađarska zaista nije mogla da se gleda, uhvatio „ogluške“ iz druge sobe, gde je samostalni politički analitičar sa Zvezdare, poznatija kao moja Mira, pratila „Utisak nedelje“, pa sam u jednom trenutku čuo da Milan St. Protić kaže kako on „ne želi da pominje Vučića“, jer predsednik svega ovoga „ne zaslužuje“ njegovu pažnju.

„Ovaj isti ti“, našalila se moja bolja i lepša polovina, a meni baš nije imponovalo da budem u istom društvu sa čovekom koji je promenio više stranaka od Maje Gojković (DSS, Nova Srbija, Građanski savez, DHSS). Neslavni epizodista na funkciji gradonačelnika Beograda (tada kao predsednik Skupštine grada), kratkotrajni ambasador SR Jugoslavije u SAD (od februara do avgusta 2001.), nešto duže ambasador Srbije u Švajcarskoj i Lihtenštajnu (2009.), uvek je znao da zakuca na „otvorena vrata“ i da samog sebe (i poznato porodično stablo) predstavi u mnogo boljem svetlu nego što je bio njegov lični doprinos nekadašnjoj opoziciji.

Mlađi čitaoci će na internetu naći podatak da je Milan St. Protić sa mesta ambasadora u Vašingtonu formalno povučen jer je priredio prijem za patrijarha Pavla, u okviru koga su osveštane prostorije ambasade, što je prema oceni tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića „bilo nespojivo sa principom odvojenosti crkve i države“. Stariji će se prisetiti da je njegovo imenovanje na taj položaj u to vreme, sa ukupnim kadrovskim potencijalom Demokratske opozicije Srbije, i to posle neslavne epozode na mestu prvog čoveka Beograda, pratilo ništa manje čuđenje nego što ovih dana izaziva imenovanje Marka Đurića za novog stanara zgrade na Wisconsin Aveniji u Vašingtonu.

To me podsetilo na jedan stari vic, kad je početkom osamdesetih godina prošlog veka po ključu mesto ambasadora u Americi zapalo SR Bosni i Hercegovini, a po njihovom internom redosledu to morao da bude Srbin, pa se tako u Vašingtonu obreo Mićo Rakić, u to vreme bez ikakvog diplomatskog iskustva. Kažu da je tadašnji predsednik SAD Ronald Regan pozvao direktora CIA i pitao ga „da li je tačno da imate spisak od deset hiljada najvažnijih ljudi u SFRJ“, da bi, kad mu je ovaj odgovorio potvrdno, dreknuo: „A gde vam je tu mister Rakić!?“

Rakić, Protić, Đurić… linija kontinuiteta besmisla nasuprot diplomatskim i političkim legendama, kao što su bili Leo Mates, Marko Nikezić, Bogdan Crnobrnja, Budimir Lončar ili Živorad Kovačević… No comment!

Kad smo već kod viceva i preksinoćnjeg „Utiska nedelje“ nisam nešto kasnije, dok je predsednik svega ovoga „dovodio“ struju u neko selo u sjeničkoj opštini, bio siguran da li je reč o jednom od Oljinih predloga ili neko priča sjajan vic, koji u originalu glasi ovako:

Došao važan političar u neko selo, pa mu se meštani požalili da imaju dva velika problema. Prvi, nemaju lekara… Političar ih prekide, uzme telefon u ruke, kaže nekome da ga „spoji sa ministrom“, posle desetak sekundi, kaže „halo Zlatibore, može li za ove ljude ovde da lekar, za početak, dolazi tri puta nedeljno, šta, može samo dva puta, nema problema, neka bude tako, a za kasnije da vidimo da bude za stalno…“ „Evo, ljudi, to vam je rešeno! A šta je drugi problem?“

„Nemamo signal za mobilni!“