Nije mi namera da vozim ovaj svoj vremeplov sve do Petog oktobra, samo još danas želim da obeležim značajan datum od pre dve decenije, kad je gospodar života i smrti, nekrunisani kralj poslednje decenije prošlog veka Slobodan Milošević prvi put izgubio izbore.

Zbog mlađarije da podsetim da se te nedelje, 24. septembra 2000. godine, glasalo za predsednika Savezne Republike Jugoslavije i da je na listiću bilo pet kandidata:

1. Miodrag Vidojković, predlog Afirmativne stranke;

2. Dr Vojislav Koštunica, predlog Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Socijaldemokratije, Građanskog saveza Srbije, Demohrišćanske stranke Srbije, Nove Srbije, Pokreta za demokratiju Srbije, Lige socijaldemokrata Vojvodine, Reformske demokratske stranke Vojvodine, Koalicije Vojvodina, Saveza vojvođanskih Mađara, Demokratske alternative, Demokratskog centra, Nove demokratije, Socijaldemokratske unije, Stranke demokratske akcije, Lige za Šumadiju, Srpskog pokreta otpora – Demokratski pokret;

3. Slobodan Milošević. predlog Socijalističke partije Srbije. Jugoslovenske levice, Socijalističke narodne partije Crne Gore;

4. Vojislav Mihailović, predlog Srpskog pokreta obnove;

5. Tomislav Nikolić, predlog Srpske radikalne stranke.

Opozicionim liderima koji ovih dana serendaju da je moguće i na predsedničkim izborima nastupiti u tri kolone, koje bi se sjedinile tek u drugom krugu, preporučujem da pažljivo pogledaju navedenu listu predlagača. Te poslednje nedelje u septembru 2000. Srpska radikalna stranka bila je na vlasti sa socijalistima, Srpski pokret obnove je sam sebe (iz)brisao sa liste opozicionih partija, a afirmativni Vidojković bio je tek mlako sećanje na razne “četke, metle” kandidate sa početka višestranačja u Srbiji.

Drugim rečima, tadašnja opozicija je nastupila JEDINSTVENO, svrstavši se iza kandidata koji je u tom trenutku imao najveće šanse da bude prihvaćen i od onih koji tradicionalno glasaju za vlast, odnosno Miloševića. Kasnije se potvrdila sumnja da su na bilbordima sa porukom “Ko danas sme da vas pogleda u oči” bile oči Al Paćina a ne nesretnog Koštunice, ali je za sva vremena ostao nauk da su objektivno najveća i najjača stranka i njen lider sve svoje kapacitete stavili u službu zajedničkog uspeha.

Danas sa spiska pod rednim brojem dva ne postoji polovina “kombi stranaka”, kako se tada govorilo, ali je mnogo veći problem što je na savremenoj opozicionoj sceni to obilato nadoknađeno novim partijama, nastalim na postepenom urušavanju upravo Demokratske stranke.

Ovi izbori su, bez obzira na prefiks “savezni”, bili pre svega odmeravanje snaga u Srbiji. U Crnoj Gori su već polako dizali ruke od SRJ, na Kosovu i Metohiji je presahnuo “bunar želja” iz koga su socijalisti godinama dopunjavali svoje izborne “rezultate”, pa je i konačni rezultat Koštunica 50,24 vs. Milošević 37,15 odsto (uz 5,88 za Nikolića, 2,95 za kandidata SPO i 0,93 odsto za ausajdera na “kecu”) samo potvrdio mnogobrojne grafite sa zidova širom Srbije: GOTOV JE!

Zvanična izlaznost bila je 71,55 odsto, što je za sva vremena ostavilo nauk da se na izborima može pobediti samo ako se na njih izađe. Ne treba, međutim, zaboraviti ni nešto o čemu je, čim su ti izbori raspisani, govorio i na čemu je najviše radio lider demokrata dr Zoran Đinđić:

“Što se tiče nas kao opozicije, naš minimum uslova se odnosi na kontrolu izbora, a ona ima dva elementa – to je kontrola biračkih spiskova koja bi morala da počne odmah po raspisivanju izbora, znači, mi tražimo da nam stave na uvid biračke spiskove i tamo gde nismo na opštinskoj vlasti i drugi element je prisustvo naših kontrolora na svim biračkim mestima. Po izbornom zakonu, to naše pravo nije ukinuto!”

Dakle, gospodo i drugovi iz današnje opozicije, kad već maštate o repriziranju tih “slavnih dana”, do aprila 2022. godine imate sasvim dovoljno vremena da nešto i naučite iz zajedničke nam istorije.