6
Prošlo je više od 140 dana od majskih ubistava, a vlast nije uradila ništa kako bi nas sve zajedno bilo manje strah od mogućnosti da se nešto slično ponovi. Prošlo je više od 570 dana od kada je počeo rat u Ukrajni, a vlast i dalje tvrdoglavo odbija da uskladi spoljnu politiku s politikom EU pa predsednik Francuske Emanuel Makron najavljuje mogućnost uvođenja viza građanima, a privrednici upozoravaju na opasnost od ekonomske izolacije. Za 3 godine cene hrane su porasle za više od 56 procenata, a režim nije u stanju da obuzda inflaciju koja je u Srbiji veća nego u Ukrajini koja je u ratu.
Piše: Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde
Ovo nisu utisci, ovo su činjenice. Odgovor vlasti je rijaliti politika čiji vrhunac je spot koji neodoljivo podseća na kultnu scenu iz fima Tri karte za Holivud kada Meri pokazuje okupljenom narodu kako se žvaće žvaka, a Globus degustira koka-kolu. Koga glumi Toma Mona i šta glumi Mali Siniša dok doručkuju nije ni važno. Režiser naše stvarnosti koji nas nepristojno često ubeđuje da živimo u zlatnom dobu je za carski doručak proglasio sendvič sa parizerom a pokazujući prezir prema građanima tipičan za otuđene autokrate. Ovo je repriza politike vladanja u kojoj cilj opravdava svako sredstvo, a koju je definisao režimski ideološki praotac, Vojislav Šeselj. Ta politika podrazumeva ponižavanje ljudi, a jedino moguće ishodište takve politike, koja Srbiju gura u sukob sa svetom i nesporazum sa sobom je propast, koju svaki dobronameran čovek danas nazire.
A šta nudimo mi koji znamo da možemo bolje od ovoga?
Mi nudimo plan kako da zaustavimo propadanje. On podrazumeva uspostavljanje nulte tolerancije prema nasilju, kriminalu i korupciji koje je ova vlast nametnula kao prihvatljive modele ponašanja. Plan definiše i načine zaštite životnog standarda ljudi, koji su za vlast samo brojevi i očuvanja privrednog potencijala drušva koji za režim predstavljaju stranački plen. Plan predviđa zdravstveni sistem bez lista čekanja koje obesmišljavaju lečenje i pretvaranje društva zvanja kojim se nagrađaju podobni u društvo znanja u kome najbrže napreduju najbolji. Usklađivanje sa onima sa kojima delimo kontinent na kome živimo nije samo deo plana već uslov zaustavljanja propasti koji počiva na neophodnosti pomirenja sa svetom uz iskren napor da nasleđene probleme rešavamo kompromisima umesto što proizvodimo nove i životarimo u zamrznutim konfliktima razmišljajući da li će cenu odmrzavanja platiti naša deca ili unuci.
PROČITAJTE JOŠ
Sve to je “Deklaracija za sprečavanje propadanja Srbije” koja treba da osvetli put za naš povratak sebi i za naš povratak kući. Deklaracija pokazuje ne samo da znamo gde smo, nakon decenije statiranja u zarobljenoj državi već i da znamo gde želimo da budemo 2030. godine koju smo u programu “Pravac Evropa”, označili kao godinu članstva Srbije u EU o čemu danas pričaju Briselski zvaničnici i evropski državnici.
Sve ostalo je politički avanturizam koji našu budućnost prinosi kao žrtvu. Srbija će opstati samo ako bez obzira na stranačke i/ili lične interese udružimo energiju, vreme i znanje i donesemo odluke koje će garantovati promenu sistema koji opstaje na strahu, siromaštvu, samoizolaciji i neograničenoj vlasti jednog čoveka koji se hvali jakom državom, a mi nikada manje države nismo imali jer suverenitet počinje i završava na crvenom tepihu njegove kancelarije na Andrićevom vencu. Za pobedu neophodno je napuštanje političke dogme koja se zasniva na ideji da pre demokratije, moramo rešiti nacionalno pitanje. Ta ideja je ustoličila hibridni režim i omogućila okupaciju društva od strane liberalnih autokrata koji se izruguju sa demokratijom. Izbor drugog puta i raskid sa tom idejom koja je postala sigurna kuća za hulje koje pljačkaške ambicije maskiraju lažnim patriotizmom je uslov naše normalnosti. Taj drugi put trasiran je u Deklaraciji. I zato Deklaracija.
Mi moramo da živimo danas i moramo da živimo kao sav normalan svet. Kradljivci normalnosti moraju da odgovaraju.
Prvo politički pa zakonski. A onda nam je potrebna društvena renesansa zasnovana na zajedničkoj težnji da naša deca žive bolje nego što živimo mi. To je moguće samo u bezbednom, modernom, stabilnom, pravednom, demokratskom i evropskom društvu. Imamo još jednu šansu da zaustavimo naše tumaranje kroz 21. vek, prekinemo sa praksom zaduživanja potomaka, grehovima predaka i tako dokažemo da nismo kukavice predodređene da ugase svetlo već ljudi spremni da se bore za život koji jedino nema alternativu. Uspešni šanse iskoriste, oni drugi o njima pričaju tražeći opravdanje za neuspeh u drugima. Ono što budemo radili do sledećih izbora definisaće svakog od nas.
BONUS VIDEO Svi su u kampanji – vlast i opozicija na štandovima. Šta se nudi?
