0
Splasnuše tenzije, strasti i nepočinstva u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odigraše svi svoje uloge, glavna se zna čija je bila, ostali doprineše njegovom isticanju, a mi ostadosmo da se pitamo - čiji je ono predstavnički dom? Ko ga onakvog sastavi, kakvi li smo kao narod, kad su nam predstavnici onakvi i jesmo li to kome šta zgrešili, ili je sve što smo videli ogoljeno lice naše raje?
Piše Predrag Đukanović
Da je izreku „ono što želiš da sakriješ stavi u izlog“ implementirao u svoju politiku, predsednik Srbije je pokazivao svaki put kada na diplomatskom terenu nešto zaćoska. Kada su to bili sitni i mali ispadi, gledali smo uključenja u dnevnike na nacionalnim frekvencijama od pola sata, u slučaju većih promašaja, bila bi to studijska gostovanja između sat i dva, a kada stvari bivaju baš promašenima i kada slede ozbiljnije posledice, išlo se kod Marića na pet sati monologa. Ipak, sudbinski debakli iziskuju i sudbinsku žrtvu, što će reći – dva celodnevna boravka pred kamerama.
Ipak, za ovakav poduhvat nije dovoljno uverljiva monodrama, već je situacija sama po sebi tražila čitav ansambl autentičnih likova prekoputa protagoniste. Kako ne bi došlo do dramskog obrta, bilo je potrebno i da iza sebe ima podršku, većinsku, za slučaj da raja nepažnjom ili pukim bezobrazlukom ne uvidi da isti može postati ili već jeste antagonista. Vrhovni režiser naših sudbina i života za tu priliku odabrao je – Narodnu skupštinu. Svi prisutni, svi naoštreni – spektakl može da počne.
Većinski, nacija se radovala ovom događaju. Ne što će neko izneti novu ideju, ponuditi bolje rešenje, odvezati Gordijev čvor svezan oko Kosova i Metohije, već što će imati priliku da gleda sve ono što je svakodnevno na meniju u porodici, međ prijateljima i rodbinom, na poslu i na putu do istog i nazad. Imaće priliku da vidi neotesanost, sebičluk, malograđanštinu, bezobrazluk, osionost, bahatost, svađe, tuče, ponižavanja, vređanja, viku i dreku. Što će reći, imali smo dva dana ogledala naše svakodnevice. Da li je onda potrebno dalje postavljati pitanje – ko sastavi onaj i onakav parlament?
Biračko pravo, kao tekovina predstavničke demokratije, u svom izvornom smislu zamišljeno je kao privilegija dodeljena svim stanovnicima jedne društvene zajednice, sa premisom da svi pomenuti učesnici imaju određen nivo pismenosti, objektivne informisanosti, finansijske ili bilo koje druge nezavisnosti i društvene svesti. Sve kao preduslov da nezavisno i samostalno donesu odluku na izborima. A šta se dešava kada gore pomenuti parametri za izražavanje slobodne volje birača nisu ispunjeni?
Podaci Republičkog zavoda za statistiku od 2018. godine pokazuju da u Srbiji živi oko 130.000 nepismenih, dok je se više od pola miliona naših sunarodnika, prema rezultatima PISA testiranja smatra funkcionalno nepismenima. Iščekujući rezultate novog popisa, ukoliko se oslonimo na statistiku prethodnog, 2,68 odsto stanovnika je bez školske spreme, 11 odsto sa nepotpunim obrazovanjem, a 20 odsto samo sa osnovnim obrazovanjem, što će reći da oko trećina stanovnika ima problematičan nivo pismenosti u celini. Uzmimo u obzir siromaštvo – oko pola miliona građana Srbije spada u grupu apsolutno siromašnih, dok trećina, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku jedva spaja kraj sa krajem. Dakle, oni ne mogu nezavisno da donose odluke, već su ekonomski uslovljeni, što podrazumeva – mogućnost manipulacije, ucene i potkupljivanja. I poslednje, ne manje važno, mogućnost objektivnog informisanja… Ne postoji komentar kojim bi se medijska situacija opisala, a da se ne predstavi boljom nego što jeste. Jednom rečju – mrak.
I na kraju, kada se sve uzme u obzir ne čudi što ovaj narod bira šta bira, politička scena je jednaka društvenoj, samo na manjem prostoru. Ona je eklatantan primer stupnja razvoja jednog naroda. Sve ono što smo gledali mi smo birali, mi smo odlučili da nas predstavlja i mi smo se kao narod sa njima poistovetili. Sve ono što smo videli ide svima nama na čast. I što kaže naš narod – čega se pametan stidi, budala se ponosi. Pa, birajte…
