Protesti zbog izborne krađe vratili Srbiju trideset godina unazad kad je mnogo toga nije bilo isto, izuzev ljudi na vlasti i problema građana. Danas, kad se iz 21. veka nevoljno selimo u mračne devedesete, evocirajući uspomene sa uličnih protesta i iz borbe za neku bolju, slobodniju i otvoreniju državu, gotovo da je nemoguće naći adekvatnijeg sagovornika od akademika Ljubomir Simovića, jednog od prvaka borbe za demokratsku Srbiju.
Da li su Srbi osuđeni da im se iznova ponavljaju isti događaji i zbog čega je teško prihvatiti i implementirati demokratiju u njihovoj državi, ne samo kao političko uređenje i koncept, već i kao obrazac ponašanja, pitanje je koje se od uvođenja višestranačja postavlja, a na koje se iz godine u godinu sve teže pronalazi pravi odgovor.
PROČITAJTE JOŠ....
Jedan od najumnijih savremenih pisaca i član Srpske akademije nauka i umetnosti, Ljubomir Simović, bio je među prvima koji su pre tri decenije započeli nešto što sve više deluje kao Sizifov posao.
I tada, kao i danas, građani su suočavali sa istim problemima – autokratom na čelu države koji ne priznaje prava svojih građana, sa državom bez institucija, sa policijskom represijom i svetom koji ih je, zarad različitih interesa, prepustio na milost i nemilost autoritarnom režimu.
“Demonstracije tokom devedesetih godina su veoma dugo trajale. Sećam se jeseni i zime ‘96. i ‘97. godine. Tada sam imao samo jedan izostanak, jer sam morao da idem u bolnicu s obzirom na to da je moja supruga bila na nekim teškim pregledima. Inače, nijedne večeri nisam bio kod kuće”, govori nam na početku razgovora tvorac “Hasangainice”, “Čuda u Šarganu”, “Putujćeg pozorišta Šopalović”…
Kao i danas, i tada su protesti počeli zbog izborne krađe i prekrajanja izborne volje. Građani su imali osećaj da im je pobeda na silu oteta, ulice su bile pune, a mesta okupljanja bila su različita.
“Mi smo govorili svuda.. I na platou i po fakultetima. Sećam se da sam negde oko ponoći u Kolarčevoj ulici govorio sa nekog kamiona. Uvek je bilo prepuno sveta, a protest je bio tako organizovan da sam stalno kod Palate Albanija imao ‘svoje mesto’. Oko sebe sam uvek viđao iste ljude. Prosto je bilo tako – svako je imao svoje mesto”, priča akademik Simović.
I nije samo bizarno što posle 30 godina proživljavamo i preživljavamo isto, još bizarnije deluje činjenica da politički vrh i danas čine isti oni koji su “slavu” stekli krajem prošlog veka, koji je s pravom označen kao jedan od najmračnijih perioda u istoriji Srbije.
Akademik Simović posebno seća izjave iz tog doba koju je dao mladi JUL-ovac i pomoćnik Mire Marković, doskorašnji direktor BIA, Aleksanda Vulin.
“Sećam se jedne situacije, kad je policija vodenim topovima, po zimi, zasipala demonstrante. Kad im je zamereno što su ledenom vodom polivali ljude, on je, pokušavajući da bude duhovit na svoj način, rekao: ‘Pa, nećemo valjda da ih zalivamo toplom vodom?’
I kako smo došli ponovo na onu istu tačku sa koje smo mislili da je ostala daleko iza nas – dođosmo napokon i do tog pitanja. Ni akademik Simović ne spori paralele i poređenja koja se prave u poslednje vreme, ali veliki pisci znaju da u svakoj priči istina leži u detaljima koje neretko promiču oku običnog posmatrača.
“Na neki način ovo je čak i gore, zato što je Vučić spreman na sve da odbrani vlast. Porđenja sa devedesetim godinama nisu uvek potrebna. Ne mogu da zaboravim da je Milošević izvodio i tenkove na Trg republike, ali, koliko se sećam, nije bilo ovolikog nasilja koliko je bilo na protestu ispred Skupštine grada Beograda. To što se tamo dogodilo prevazilazi sve”, podvlači naš sagovornik.
Govoreći o ponašanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji svojim postupcima sve više podseća upravo na Miloševića, Simović ističe da uprkos ogromnoj sličnosti, postoji jedna bitna razlika koja razdvaja dvojicu autokrata.
“Milošević nije bio ovoliko napadan. Njega niste mogli da vidite da govori sat i po na jednoj, sutra pa sat i po na drugoj televiziji, pa prekostura sat i po na trećoj televiziji. Sećam se, kad je bio Vidovadnski sabor, bio sam deo delegacije DEPOS-a (Demokratski pokret Srbije prm.aut) u kojoj su bili akademik Nikola Tasić, Nebojša Popov i bio je neko iz sindikata s nama. Mi smo otišli u Predsedništvo da uručimo Slobodanu Miloševiću zahtev da podnese ostavku i da se povuče iz političkog života u interesu naroda Srbije. Ne znam, nikad mi ne bi palo na pamet da odem sa takvim zahtevom kod Vučića ili da na bilo koji način imam bilo kakvu komunikaciju sa tim čovekom, jer to je ispod svakog nivoa”, objašnjava nam sagovornik Nove.
Za kraj razgovora, akademik Simović nam daje odgovor i na pitanje ko je taj “veliki protivnik” predsednika Srbije koji mu ne da mira i zbog kog ne može da se posveti boljitku i razvitku države.
“Aleksandar Vučić je najveći neprijatelj Aleksandru Vučiću. On ne shvata da će se sve ovo što radi na kraju okrenuti protiv njega. Sve što radi, on zapravo radi protiv sebe. Njegova prepotencija i ambcije su ga učinile gluvim i slepim za sve što bi morao da čuje i vidi, s obzirom na položaj na kom se nalazi”, zaključuje sagovornik Nove.
Kažu da istorija ima neki čudan smisao za humor: Prvi put nas baca u tragičnu dramu, drugi put u čistu farsu. I eto nas opet, na istoj staroj pozornici, na kojoj gledamo iste glumce kako recikliraju iste uloge i iste šale. Ali nada ostaje. Ostaje i uverenje da ćemo prestati da se smejemo i da ćemo, poput akademika Simovića, zasući rukave, preći na ozbiljnu dramu i da ćemo napisati novi scenario za našu budućnost.
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare