37
Srećko Mihailović, sociolog i glavni istraživač Demostata, za “Novu” analizira izborne rezultate i odgovara na pitanja o rastu srpske desnice, iznenađujućem rezultatu SPS-a, ali i sastanku Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa. On za naš list kaže da Ivica Dačić donosi vlast, da je desnica na nedavnim izborima osvojila najmanje 56 odsto glasova, te da monopol na zadovoljstvo izbornim rezultatom već prilično dugo drži Aleksandar Vučić.
Koalicija oko SPS je od ulaska u savez sa SNS izgubila više od 200.000 glasača do ovih izbora, a sada su osvojili čak 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima. Kako? Ko su novi glasači SPS? Da li je to i vas iznenadilo?
Objašnjenje ovog obrata je jedostavno. SPS je posle ulaska u SNS izgubio više od 200.000 birača, a sa izlaskom iz SNS osvojili su čak 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima. Tako je bilo i sa Tadićevom Demkratskom strankom. Sve u svemu Ivica Daćić donosi vlast ili je barem dobar talisman. Gde ide Ivica ide i vlast, zar nije svojevremeno tako bilo sa Tadićem, juče sa Vučićem, a verovatno i sutra sa istim. Zlobnici primećuju da Feniks Ivica i njegov SPS pomalo podseća na Dušana Mihajlovića i njegovu Novu demokratiju.
Aleksandar Vučić je kao predsednički kandidat osvojio 16 odsto glasova više nego SNS na parlamentarnim izborima. Otkud tolika razlika?
Postoji jedno u nas omiljeno objašnjenje naše ljubavi prema našim voždovima i njihove kanonizacije i beatifikacije: Iz čistog izvora čista voda teče, ali oni nizvodni je zamute jer u mutnom se lovi! Davno su mi objasnili, još u ono vreme jedne partije, da je čisti izvor metafora za Vožda, a da su one „nizvodne mutljage“ sinonim za partijske ljude. Usput da pomenem podatak da je na decembarskim izborima 1992. godine Slobodan Milošević osvojio duplo više glasova od njegove Socijalističke partije – Milošević, 2,51 miliona glasova, a SPS tek 1,36 miliona. No nije Mlošević Vučićev samernik, već Nikola Pašić.
Kako sada stvari stoje, biće teško formirati vlast u Beogradu, a čini se da nije isključeno ni ponavljanje izbora u glavnom gradu. U slučaju da se to dogodi, kome bi više koristilo – vlasti i opoziciji?
U vašem pitanju, a ne znam da li ste baš na to mislili, postoji jedna velika istina. Naime, korist, ako je ima, a ima je, vezuje se ljude iz partijskih vrhova i njihove kartele, bilo za one na vlasti bilo za ljude u opoziciji koji računaju na vlast, a ne za one koji su glasali za ove ili one niti za one koji nisu ni izašli na izbore. A kako bi u predatorskom neoliberalnom kapitalizmu i moglo biti drukčije?
Gotovo je izvesno da će doći do sastanka Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa. To je u javnosti, čak i među koalicionim partnerima izazvalo dosta osude. Kako vi na to gledate?
Ivica Dačić o izbornim rezultatima:
Ne znam da li ćemo ikada politiku shvatiti kao stvar razgovora, dogovora i kompromisa. Ovde se politika shvata kao rat, pa „kom opanci kom obojci“. Zato nam tako i ide, nekom opanci a nekom obojci, a nekom i opanci i obojci. Nekima levi opanak pre izbora, desni opanak posle izbora. Samo podanički narod može da mitologizuje Kosovski boj, pa tako i danas mnogi politiku shvataju kao dvojbu između „carstva nebeskog“ i „carstva zemaljskog“. Ipak je politika mnogo komplikovanija od ovakvih vulgarnih redukcija.
Da li opozicija treba da bude zadovoljna postignuti rezultatima?
Monopol na zadovoljstvo izbornim rezultatom, već prilično dugo drži Aleksandar Vučić. Čudi da su neki primetili njegovo nezadovoljstvo. Pogotovo nakon one poredbe sa Nikolom Pašićem. Meni se učini da je rekao: Ja i Baja, a ostali mogu da se slikaju.
Da li je i koliko rat u Ukrajini uticao na rezultate izbora u Srbiji?
Srbljima je uvek kriv neko drugi. Za koješta i samog Boga okrivljuju. Zašto onda ne bi bio kriv, odgovoran ili zaslužan neko drugi i za izbore od pre neki dan i za uspeh ili neuspeh partija (istinske ili lažne) opozicije ili partija bivše ili partija buduće vlasti. Mnogo nam je lakše kad je za naše nesreće kriv neko drugi. A i za uspehe nekih, ako nam to ne odgovara, kažemo da su zaslužni neki drugi a ne oni koji su uspeh napravili.
Čiji su vas rezultati iznenadili na prethodnim izborima?
Loše istraživače predizbornog mnenja može svašta da iznenadi, iako u Srbiji nema iznenađenja jer loše stvari više nikog ne iznenađuju. Iznenađenja nema sve dok je izborni rezultat proizvod (1) slabosti dve opozicije: opozicije koja ostaje opozicija i opozicije koja ne zna da li je na svojoj strani ili na strani izbornog pobednika; (2) narodne percepcije „rupa“ (sukobi vazala oko deobe milosti seniora) u naizgled monolitnoj zgradi pobedničke partije; (3) uspešnosti funkcionisanja vazalnog ustrojstva dominantne partije; (4) transfera imidža bivšeg i budućeg Vožda Srbije na partiju svojih vazala; (5) volje i spremnosti da se u pripremi izbornih radnji koriste nelegalna i nelegitimna sredstva poput ucena, astrađivanja i podmićivanja; (6) orijentacije opozicionih partija na relativno sitne izborne krađe na sam dan izbora čija je funkcija skretanje pažnje sa glavnih oblika patvorenja autentične izborne volje građana …
Živimo u zemlji u kojoj ne iznenađuju izborni rezultati, već oni postizborni. Izborni rezultat koliko-toliko zavisi od izborne volje birača, međutim oni postizborni rezultati ne zavise od birača, već od volje i samovolje partijskih čelnika. Pa tako, preko noći, naš glas za NADU ode Kalabiću, pa tako preko noći naš glas za opozicionu partiju ode među glasove partija na vlasti. Ako ne iznenađuje izborni rezultat, možda treba obratiti pažnju na potencijal iznenađenja koji donose komentatori i analitičari izbornog rezultata.
Na primer, mene iznenađuje spisak desničarskih partija koje su prešle cenzus i postotak osvojenih glasova. Tako se nabrajaju Nada, Zavetnici, Dveri i tačka. Kaže se još, osvojili su izenađujućih 13 posto glasova. Zanemaruju se naprednjaci i 43 posto njihovih glasova, čime se većina od najmanje 56 posto glasova redukuje na nesretnih 13 posto. Razumem Vučića kada je govorio o usponu desnice. On desno od sebe i ne vidi nikog drugog do pomenute trijade, a levo inače nema nikoga, tako da ostaje njegova objava i on, urbi et orbi, centar srpskog sveta i vlasnik naše neposredne budućosti, ali ne zaboravimo, voljom tri petine upisanih u birački spisak, a objektivno gledano možda i čitave četiri petine. Kao i obično, bez iznenađenja: Tražili ste, gledajte!
Istraživanja nisu davala velike šanse desnici – Zavetnicima, pokretu Dveri i koaliciji NADA, a prešli su cenzus i u Beogradu i na republičkom nivou. Šta je tome doprinelo?
Desnica u Srbiji je ipak nešto više od srpske Nade, Zavetnika i Dveri. Bez naprednjaka postotak glasova nabrojane desnice ne znači nešto naročito. Doduše, u poređenju sa glasovima levice (imali je?) rezultat je veoma veliki. Već skoro četiri decenije desnica dominira Srbijom. Desnica je imala zenit u devedesetim godinama prošlog veka, oko 2000. pad, da bi potom ponovo usledio uspon. Ove naznake imaju smisla onoliko koliko i kolokvijalno razumevanje levo-desnih podela koje su po brojnim mišljenjima danas prilično prevaziđene.
Umesto donekle prevaziđene podele partija na levicu i desnicu, više smisla ima povezivanje partija i društvene strukture, odnosno društvenih grupa i klasa koje partije predstavljaju i zastupaju. Dakle, kako izgledaju nedavni zelenotravski izbori u kontekstu socijalne strukture srpskog društva? Možda nešto u stilu one narodne: „Ne lipši magarče do zelene trave“. A i sa tom zelenom travom oprezno. Ako se odjednom pređe na zeleno, a ne postepeno, travojedi dobiju proliv! Zato na veme treba pogledati izborni status uprošćenog viđenja klasne strukture srpskog društva: tajkuni-vladari, srednja klasa, radnici.
Vlasnici-vladari, i kad su izbori, gledaju da ostanu u senci ili nekoj drugoj hladovini. Malo su vidljivi, gotovo da ih ne vidimo u izborima. Samo osećamo i trpimo težinu njihove senke. Zna se, ako hoćemo da znamo, rezultat izbora, bilo kakav, nikad ne dodiruje njihovo imanje. Oni su neprikosnoveni izborni pobednici, sve partije su njihove!
Srednjeklasne partije (kao da ovde ima drugih?) trčale su hendikep-trku bez ponderisanja katastrofalnih nejednakosti. Kao da je trka protiv pobednika bila unapred izgubljena. No bilo kako bilo, pobedila je ona partija srednje klase koja se ubedljivo snašla u glumatanju politike koja odgovara onima koji život preživljavaju. Pobeda je izvojevana što milom, što silom. A znamo da se pobedi u zube ne gleda, a i oni koji se zagledaju neće ništa da vide!
Radničke partije? Ne, toga Srbiji nema, a nije baš da nema radnika. Imade ih, i sve više onih prekarnih koji nekako preživljavaju.
BONUS VIDEO: Predlozi iz Utiska nedelje od 10. aprila 2022.
