INTERVJU Ognjen Radonjić: Vlast ne može da padne na izborima bez pritiska ulice, ne vidim korist da SPN i NADA idu u jednoj koloni

U ovom trenutku najaktuelnije pitanje je datum održavanja beogradskih izbora. Da li treba bojkotovati izbore?

Nezahvalno je sada vaditi vruće krompire iz vatre. Ovoj situaciji su prethodili promišljeni potezi vlasti, dok je prozapadna opozicija išla grlom u jagode. Posledično, danas vlast igra šah, dok prozapadna opozicija igra (ne) ljuti se čoveče. Vlast je tri poteza ispred što ima za posledicu da opozicija i dalje nije našla način da se izvuče iz naprednjačkog blata.

Imam osećaj da smo još jednom na početku – od nema izbora dok se ne ispune zahtevi protesta SPN do nema izbora dok se ne ispune preporuke ODIHR-a. A preporuke su samo preporuke i ništa više od toga. Vlast ima hiljadu načina da manipuliše ovim preporukama i uvek će naći načina da im izvrda. Stigla nam je Mala Krsna. Ne mislim da se Evropa nešto posebno u vezi toga potresa. Eno predsednice Evropske komisije u srećnom zagrljaju sa premijerkom. Ista ta osoba je neposredno pred decembarske izbore čestitala Srbiji na sprovođenju važnih reformi na polju medijskih sloboda. Neka cveta hiljadu cvetova.

Šta sa izbornim uslovima? Oni evidentno ne postoje, a nema ni dovoljno vremena da se primene sve preporuke ODIHR-a.

Ništa značajno se u izbornim uslovima neće promeniti. U dijalogu između naprednjaka i opozicije su posredovali Bilčik i Fajon u nekoliko navrata i ništa. Šarena laža. Ova vlast ne može pasti na izborima bez pritiska ulice. Prosto rečeno, obrnuli su igricu. Ni Milošević ne bi pao na izborima da im nije prethodilo NATO bombardovanje, da opozicija nije imala svesrdnu finansijsku i logističku pomoć Zapada, da se mladi nisu politički mobilisali u Otporu i da nije bilo masivnog protesta 5. oktobra 2000.

A kada je imao podršku Zapada tokom demonstracija 1996/97, opozicija je bitku vodila na tri fronta – pregovori sa Zapadom, borba pred sudovima i masivna politička mobilizacija građana i pobuna studenata koja je praćena građanskom neposlušnošću - Univerzitet u Beogradu je obustavio rad. Danas, prozapadna opozicija pregovara sa EU i to je više-manje to – nema podršku Zapada, nema političke mobilizacije građana, nema pobune mladih i studenata i nema građanske neposlušnosti. To niti je jedini niti dovoljan uslov da se nešto promeni. U redu je tražiti pomoć Evrope, ali morate i sami da zasučete rukave.

Beogradska "Arena" i fantomski birači obeležili su izbore 17. decembra. Kako to sprečiti na novim izborima?

Unutrašnjih i spoljnih biračkih migracija je bilo i pre. Bugarski vozovi, dupli birački spiskovi, i glasački listići, kapilarni glasovi, falsifikovani potpisi podrške partijama i prepravljani izveštaji biračkih odbora nisu nikakva novost. Rečeno nam je da je prozapadna opozicija spremna i da neće dopustiti izborne prevare. A njih je bilo na sve strane, prosto je prelivalo. I sve je teklo kao po loju dok savesni građani nisu otkrili Arenu. Da nije bilo Arene, sve bi prošlo.

I danas smo, opet, u vrtlogu konfuzije gde neki decidno kažu da nema izbora dok se ne ispune preporuke ODIHR-a, drugi da o bojkotu vredi razmisliti dok se treći ne izjašnjavaju. Ova vlast sve institucije drži u malom džepu. Neregularni izbori su institucionalizovani. Konstatovana je krađa na svim nivoima. Prvi i osnovni korak je vraćanje mandata u parlamentu. Bez toga, izborna krađa je legitimizovana. Evropu ne zanimaju gradski izbori. Parlament je ključan i tu se uskraćuje legitimitet. Do tada, pričam ti priču.

Ukoliko deo opozicije odluči da izađe na izbore, koje je po vama bolje rešenje - izlazak u jednoj koloni Srbije protiv nasilja i NADE ili dve odvojene liste?

Lično, ne vidim korist da idu u jednoj koloni. U svakom slučaju, za svaku opoziciju je ključno da pronađe način da politički mobiliše svoje birače. To se svakako ne može postići šećkanjem po dostupnim televizijama, bombastičnim, često kontradiktornim izjavama i postavljanjem štandova na ulici i navatavanjem slučajnih prolaznika. Ili organizovanjem neosmišljenih i nezaštićenih protesta – da vi pozovete građane ispred Skupštine grada, dopustite ubacivanje razbijačkih elemenata i potom da pohapse ljude kao zečeve teško je razumeti. Pri svemu tome, prozapadna opozicija neretko nema svoje dobore u velikim gradovima, a kamoli u manjim mestima. Nedostaje im elementarna infrastruktura.

Nije Beograd Srbija i ne održavaju se izbori samo u Beogradu. Opozicija nije uspostavila funkcionalnu kontrolu izbora u glavnom gradu, a nad parlamentarnim izborima praktično uopšte nema kontrolu. Tako se ne vodi borba protiv stranke koja je ustrojena po vojno- mafijaškom principu stroge hijerarhije i podele posla i plena. Mi se vrtimo u krugu nama dostupnih medija i mislimo da nas neko van tog kruga čuje. Ne, ne čuje nas i jedini način da se ova blokada probije je da na lokalu lično pristupite biračima i tako počnete da širite svoju mrežu.

Bez toga, lokal ostaje relativno neaktivan jer u slučaju problema, nema ko da ih zaštiti. Strah i oportunizam preuzimaju primat. Stoga, na osnovu do sada viđenog, čini mi se da je potrebna nova politička snaga koja će malo prodrmati ovaj naš kavez i u pozadinu poslati političare koji već dosta dugo zauzimaju centralno mesto na opozicionoj političkoj sceni. Do tada, na kanabeu kod predsednika.

Kako komentarišete odluku SNS da dosadašnja premijerka Ana Brnabić bude kandidatkinja za predsednicu Skupštine?

Iz njihove perspektive, racionalna odluka. Ona je kombinacija kerbera, poslušnika i plaćenika. Takvi su vrlo poželjni i ova odgovorna funkcija joj je namenjena iz dva razloga. Prvi, sve dogovore sa svojima će poštovati. Drugi, u slučaju uzavrele atmosfere na sednici, naprednjaci će optuživati opoziciju za mizogine napade na predsedavajuću. Ne verujem da će ići na homofobiju jer to nije popularno među njihovim glasačima.

Rekla je da će odmah krenuti da uči. Šta prema vašem mišljenju treba prvo da nauči?

Ne znam i ne zanima me. Tu nema pomoći.

Svedoci smo kriminalizacije države. Hapse se oni koji se bore protiv kriminala i korupcije, a oslobađaju se kriminalci. Poslednji primer je kum predsednika Aleksandra Vučića, Nikola Petrović, koji je pijan i drogiran izazvao saobraćajni udes. Uprkos dokazima, on je oslobođen. Kako se u takvom, od vlasti uzurpiranim, sistemom boriti?

Uspostavljanjem snažne lokalne političke infrastrukture i komunikacijom sa mladima. Podsećam, protesti opozicije 1996/97 su bili pred gašenjem dok se studenti nisu uključili. Bez mladih, nema promena, a mi smo u katastrofalnoj poziciji. Imamo izuzetno visoku stopu mortaliteta i nisku stopu rađanja. Svega trećina mladih izlazi na izbore, skoro polovina želi da napusti zemlju i blizu 80 odsto smatra da političari ne zastupaju njihove interese. Masovna emigracija, posebno mladih nam isisava krv iz arterija – stanovništvo stari, smanjuje se radna snaga i demografski potencijal. Mladima je bitan životni standard, ali i kvalitet javnih usluga i siguran ambijent.

U kriminalnom partijsko-nepotističko-klijentelističkom sistemu kvalitet može samo da tumara na marginama ili da beži odavde. Srbija je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi i jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu. Takođe, sa trećim mestom u Evropi, iza Rusije i Ukrajine zauzimamo sam vrh na listi zemalja sa najmoćnijim organizovanim kriminalom. Umesto insistiranja na tome šta nećemo, bilo bi dobro da definišemo šta hoćemo i predstavimo konkretne politike pomoću kojih ćemo postići zadate ciljeve. Bez toga, opoziciona politička borba se mahom svodi na usklike našim nebrojenim moralnim pobedama i infantilnu kuknjavu što je prilično luzerski.

Sve više građana se žali na skupe račune za struju, dok u prodavnicama može sve manje proizvoda da kupe za isti novac u odnosu na pre nekoliko godina. Koliko zapravo lošije živimo u poređenju za 2012. godinom?

Ni tada ni danas ne živimo dobro. Sa druge strane, opsenari nas ubeđuju da smo balkanski tigar i da živimo zlatno doba. Dovoljno je konstatovati da u riziku od siromaštva živi 1,3 miliona naših sugrađana i u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti njih 1,9 miliona. Takođe, čak 89 odsto anketiranih domaćinstava ima poteškoće u namirivanju redovnih i neophodnih troškova. Sirotinjsko carstvo-materijalno siromaštvo vodi duhovnom siromaštvu i tako u krug. Spremamo se za kvantni skok u budućnost i velike investicije u veštačku inteligenciju, a kako je krenulo ovde će samo veštačka inteligencija ostati.

BONUS VIDEO: Ognjen Radonjić i Danica Šantić o trendu odlaska iz Srbije