Marija Lukić, žena koja je javno progovorila o seksualnom uznemiravanju moćnika iz Brusa Milutina Jeličiča Jutke, podnela krivičnu prijavu i iz sudskog procesa izašla kao pobednik, za Nova.rs kaže da su mnoge žene širom Srbije prošle ili prolaze kroz slične situacije ali da iz straha o tome ne govore. Ona kaže da nije ništa novo to da lokalni moćnici seksualno ucenjuju žene da bi zadržale ili dobile posao.
Marija Lukić je nakon što je završen sudski proces koji je povela protiv Milutina Jeličića Jutke koji je osuđen na zatvorsku kaznu od tri meseca, osnovala fondaciju za pomoć ženama u unutrašnjosti koje su ucenjene, seksualno uznemiravane, zlostavljane… Ona u razgovoru za Nova.rs govori o tome gde se takve stvari najčešće dešavaju i šta je put u borbi protiv lokalnih moćnika koji na taj način zloupotrebljavaju svoje pozicije.
Rekli ste da se žene zbog zaposlenja zlostavljaju ne samo u Jagodini već i u Čačku, Kruševcu, Kraljevu …
Tako je. Zapravo, to nije ništa novo, na žalost i nisam htela da to iznosim zbog nekog senzacionalizma i nagađanja u javnosti o kome se zapravo radi, ali kako su me zamolili da prokomentarišem navode o Jagodini, nisam mogla da negiram da imam takva saznanja. Informacije jesu od žena koje su bile u takvim situacijama, a najčešće me kontaktiraju kako bi me pitale da li ima svrhe prijaviti i šta mogu da očekuju. One nemaju poverenja u institucije, gube veru i u sebe, i zaista je potrebno ohrabrenje. Moram da kažem da sam primetila, kad god bih javno nešto govorila, svejedno da li je posle to bilo nakon suđenja ili nekim drugim povodima, to je žene ohrabrivalo da mi se jave i uvek se dešavao taj neki mali talas nakon pričanja u javnosti o tome.
Gde su ucene žena najzastupljenije?
U unutrašnjosti, u manjim sredinama, moć je koncentrovanija, nepotizam usavršen, pa je i zloupotreba iste ogromna. Postoji praktično zavet ćutanja i onaj ko ga remeti, podnosi ogroman pritisak, po principu „ubiti glasnika“. Ali, apsolutno je moguće iz takvih situacija izaći kao pobednik, uz adekvatnu podršku i pomoć, a u budućnosti verujem i adekvatnije reagovanje institucija.
Kako dokazati da ste seksualno ucenjivani da biste zadržali ili dobili posao?
Teret dokazivanja u postupku je na strani oštećene, odnosno žrtve koja prijavi kao i tužilaštva, kada postupak stigne do suđenja. Na žalost, često žene ne znaju ili su previše istraumirane da bi u takvim momentima mislile na dokaze, pa je i dokazivanje teže, ali ne i nemoguće. Sa druge strane, svedoci su takođe „dokazi“ na sudu, ali i medicinski izveštaji i razna veštačenja pa je i uz razuman protok vremena moguće dokazati. Naravno, ogromnu ulogu ima advokat i ja sam uverena da ,da kojim slučajem nije bilo gospodina Borovića, suđenje bi bilo nastavljeno u Brusu i dovedeno do zastarevanja.
Kako sa tim izaći na kraj, kako se zaštititi i sptečiti?
Stvari je potrebno sistemski menjati, pre svega. Ohrabriti žene, podržati, razvijati svest u društvu da žena ne može da bude kriva ukoliko je žrtva bilo kakvog nasilja, sankcionisati govore koji relativizuju nasilje, zaštiti žrtvu od sekundarne viktimizacije, sprečiti da tabloidi imaju ulogu istražnih organa… Mnogo toga je potrebno uraditi ali je najvažnije da je konačno nešto počelo da se menja, a to je da su se žene koliko- toliko ohrabrile i da tek neće ćutati.
Šta su dileme sa kojima se žene suočavaju?
Žene imaju ogroman strah. To je presudno, a sve ostalo je posledica toga. Razumem ih, ali im isto tako i govorim da sam bila u identičnoj situaciji. Sećam se kada su meni drhtale ruke, kada sam imala mučnine i tahikardije, nesanice i noćne more, kada sam se asocijalizovala jer nisam želele da čujem ono pitanje „Kako je na poslu?“, ali kada je došlo do suđenja, Jeličić je bio taj koji je drhtao, znojio se i vikao, žalio na visok pritisak, a ja sam bila apsolutno mirna.
Pokrenula si fondaciju koja se bavi pravima ugroženih žena u unutrašnjosti. Sta je dosadašnje iskustvo pokazalo?
Tek sam registrovala fondaciju i ne mogu da govorim o nekom iskustvu, što se toga tiče. Ali, iz razloga što mi se ogroman broj žena javljao i preklinjao za pomoć, sam i osnovala fondaciju. Nisam mogla da dozvolim da ,eto, ja dođem do kraja ,kada je o mom slučaju reč, i da se jednostavno povučem. Želim da pomognem, a znam da mogu, jer sam pomogla i sebi, iako gotovo da niko nije verovao u to.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare