INTERVJU Jovan Rajić (RERI): Vučićevi partneri gube strpljenje, za litijum ga neće čekati kao za Kosovo

Bili ste nedavno u Briselu i razgovarali ste sa evroparlamentarcima o litijumu u Srbiji. Šta Vam oni kažu?

Njima je situacija u Srbiji što se tiče vladavine prava i ljudskih sloboda sasvim jasna. Svi su svesni da živimo u jednom nedemokratskom i autoritarnom društvu, a da su na vlasti ljudi koji ne zastupaju i ne sprovode evropske vrednosti. Koliko god mi nekada bili ogorčeni na Evropsku uniju, moramo biti svesni da je ta tvorevina poslednja brana da iz autokratskog uređenja skrenemo u ogoljeni totalitarizam. Taj put evropskih integracija, na kome se i dalje, makar na papiru nalazimo, čuva nas od toga da postanemo nova Belorusija, a Vučića da poput Lukašenka, skreće avione sa političkim neistomišljenicima, kako bi ih dalje raspoređivao u gulage.

Evroparlamentarce smo, pored štetnosti i nezakonitosti koje prate inicijalnu fazu projekta Rio Tinto, upoznali sa konkretnim slučajevima nezakonitih hapšenja u Srbiji, ali i sa planiranim izmenama krivičnih propisa koje bi nas dodatno gurnule u represiju. Do razlike u njihovim stavovima dolazi kada se pokrene priča o tome da li su oni spremni da te bazične vrednosti i ljudska prava u Srbiji žrtvuju, zarad „viših interesa“ koje oni imaju na Zapadnom Balkanu, a time i u Srbiji, a koji se pre svega odnose na pregovore vlasti u Srbiji sa Prištinom i naravno, pitanje litijuma. Zadovoljan sam što imam utisak da je takvih država i pojedinaca sve manje, a da je mnogo više onih koji su spremni da saslušaju našu argumentaciju potkrepljenu vrlo konkretnim i lako proverljivim činjenicama.

Postoji li jedinstven stav u Evropi po pitanju srpskog litijuma? Jesu li baš svi spremni da zažmure na probleme poput vladavine prava i slobode medija zarad kopanja litijuma?

Ne. I to je ono što predstavlja veliko ohrabljenje. Najbolji primer za to smo videli nedavno, prilikom razmimoilaženja u stavovima između evropskih i nemačkih zelenih. Dijametralnog razmimoilaženja. Moj je utisak da je situacija slična i kada su u pitanju evroposlanici koji dolaze iz drugih poslaničkih grupa, a pre svega socijal-demokrata, pa i liberala. Suština priče je da je njima potrebno na bazi argumenata i konkretnih primera objasniti zbog čega nije moguća realizacija projekta Rio Tinta u Srbiji. Veliki broj informacija do njih i ne stiže, što je posledica predanog rada naših vlasti na blokadi distribucije informacija u i van zemlje, ali delimično i zbog inertnosti domaćih, opoziciono nastrojenih političkih činilaca. Moja poruka svima koji rade na tome da se sazna istina o ovom projektu jeste – zajednički, istinom i upornošću protiv laži i dezinformacija. Istina je kao voda, uvek nađe svoj put. Važno je samo da ne odustajemo, da budemo uporni i da diskusiju vodimo na terenu dokazanih činjenica. U takvim okolnostima, verujem u uspeh, a uspeh bi bio da sačuvamo svoju prirodu, zdravlje ljudi i da se izborimo za demokratske vrednosti i osnovne ljudske slobode.

Mogu li blokade da promene stav vlasti?

Protesti jesu jedan od vidova borbe od koga svakako ne treba odustajati. Naprotiv, treba ih pojačavati i širiti taj narodni front. Postoji taj nukleus iskrenog, zdravog patriotizma, borbe ljudi na lokalu koji ne žele da se odsele sa svojih imanja. Kada ljudi vide Marijanu, Zlatka, Nebojšu, njihovu spremnost i upornost, imaju želju da stanu uz njih i to doživljavaju kao i njihov problem, što ova pošast i jeste. Vlast sada u komunikaciji prema Evropi šalje jednu spin-poruku, da su protesti proruski, antievropski i da ih organizuju ljudi koji žele Srbiju dalje od Evrope. U tome im nažalost pomažu i pojedini ambasadori, ali to jednostavno nije istina.

Ne mislim isto tako, da je moguće da samo jedan oblik delovanja urodi plodom jer je naspram nas ogromna mašinerija koja ne preza ni od čega kako bi dobila ono što želi. Ta hidra je višeslojna, naša vlast je ovog puta pojačana i interesima krupnog kapitala, prebogatih korporacija, ali i pojedinim državama koje snažno agituju za realizaciju ovog projekta. Zato je potrebno nastaviti i sa pravnom borbom i diplomatskim aktivnostima na čemu RERI radi „punom parom“, ali i sa svim ostalim vidovima borbe. Mislim da je skupštinska rasprava, iako na kraju nije okončana usvajanjem zakona o zabrani eksploatacije litijuma i bora, u dobroj meri dodatno ogolila ovaj režim, njihove namere i potpunu nekompetentnost i neizvesnost onoga što se može očekivati od ovog projekta. Lično sam vrlo zadovoljan načinom na koji je opozicija delovala kada je ova tema u pitanju, konkretno i ujedinjeno oko suštinski bitnih vrednosti i mislim da su građanima preneli jednu ohrabrujuću poruku.

Vlast je jednom već odustala od projekta "Jadar", šta bi ih moglo naterati da ovog puta i definitivno stave tačku na ovu priču?

Dve stvari kumulativno - građani i rejting. Ukoliko građani dovoljno jasno stave do znanja vlastima – NE DAMO, a ta poruka bude valjano politički artikulisana, projekat se neće realizovati. Tada će i institucije naprasno, bar za ove potrebe, početi da rade svoj posao, a to je dovoljno da se sa ovim stane. Mi smo i do sada u nekoliko navrata imali masovne proteste protiv ove vlasti, ali je falila njihova adekvatna artikulacija i smisleno delovanje kako bi protesti rezultirali u konkretnim promenama. Ne nužno promeni vlasti, već manjim ali suštinskim promenama ishodovanim upornošću građana. Vučić bi prilikom takvih situacija pustio da bes naroda splasne i da se umore od šetnje, tako da su se protesti sami gasili. Sada je situacija bitno drugačija, jer građani čekaju poteze vlasti i kompanije Rio Tinto, kako bi na to reagovali. Dakle, sada po prvi put vlast ne može da čeka i da svojom pasivnošću umori građane. Ona će morati da deluje, a građani su ti koji su u pripravnosti i čekaju na njihove poteze kako bi reagovali. Mislim da je to povoljnija situacija.

Šta mislite, da li je Vučić obećao litijum strancima i ko će "naplatiti" to obećanje?

Ponašanje Vučića, histerična i uporna prolitijumska kampanja, ono fingirano trodnevno hodočašće po Loznici, sa palačinkama i košarkaškim treninzima, njegovi sastanci sa Šefčovićem i Šolcom, ali i sva potpisana dokumenta, jasno govore da je on „obećao“ da će ovaj projekat završiti i isporučiti u najkraćem roku. Vrlo je moguće, pa čak i verovatno da je s tim u vezi i lično zainteresovan da se sve završi na ovaj način, iz čisto sebičnih, a lukrativnih razloga. Ne treba zaboraviti da iza ovog projekta stoji ogroman novac rudarske industrije, sa akterima upitne etičke strukture.

Sa druge strane, Vučić je poznat kao neko ko živi u skladu sa maksimom Ričarda Holbruka: “ako te priteraju uza zid, pristani na dogovor, pa ćeš kasnije naći način kako da ga pogaziš”. On i Nikolić su na vlast došli tako što su Merkelovoj obećali ono što prethodna vlast nije želela da ispuni. Dugo je kuvao žabu, zavlačio strane partnere i kupio sebi i svojoj političko-mafijaškoj organizaciji punih 12 godina za pljačku, uništavanje institucija i moralnu i kulturološku dekadenciju čitavog društva. Tokom ovog perioda iz zemlje je otišlo najbolje što imamo, a većina onoga čemu smo se kroz satiru smejali i što nas je uveseljavalo, postalo je nova normalnost, elita i sinonim za uspeh.

Sigurno je da i njegovi partneri sa njim gube strpljenje i da ga oko litijuma neće čekati koliko su ga, na primer, čekali za KiM. Naravno, on uvek ima šta još da u naše ime, a bez da nas pita ponudi. Tu je Telekom, EPS, potencijal u obnovljivim izvorima energije, a zainteresovanih „strateških partnera“ će vazda biti.

Dok se govori o blokadama i protestima, u Skupštini se priprema nova verzija Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku prema kojima će, između ostalog, ljudi koji pozivaju na blokade biti procesuirani. Gde nas vodi takav zakon?

Vodi nas tamo gde bi mnogi, poput vice-premijera Vulina voleli da nas vide - bliže Rusiji i Belorusiji, kada su u pitanju prava i slobode građana. Postoji mogućnost da ova inicijalna verzija nacrta jeste probni balon vlasti, kako bi se videla reakcija struke i građana, kao test na to u kojoj meri smo anestezirani i kolika je naša preostala potreba i glad za demokratijom i osnovnim ljudskim pravima. Slično kao sa protestima, ako pritisak iznutra i spolja bude dovoljno jak, ove norme se neće naći u finalnoj verziji zakona. U suprotnom, bićemo korak bliže totalitarizmu i faktičkoj diktaturi. Nekada zavidim Francuzima ili Rumunima. Da je ovakav zakon makar najavljen kod njih, na ulici bi prvo veče bilo 100 hiljada ljudi. Kod nas je situacija, nažalost, bitno drugačija.

Nedavno ste za N1 govorili o praksi Rio Tinta da priču o kopanju podeli u nekoliko projekata, što je poznato pod fenomenom "salami slicing". Koji je cilj toga i šta to tačno predstavlja?

"Salami slicing" je princip koji nije patentirao Rio Tinto i on nije izmišljen u Srbiji. Investitori ga vrlo uspešno primenjuju i u drugim zemljama. Kod nas je, na primer, ta praksa vrlo prisutna u Boru i Zrenjaninu gde kompanije Zijin i Linglong već duži niz godina primenjuju ovaj princip „cepkanja“ projekta. Ideja je zapravo umanjiti prikazani uticaj projekta na životnu sredinu i izbeći prikazivanje kumulativnih efekata uticaja koji tako razdvojeni projekti zapravo proizvode kao integralni projekat, što on u biti i jeste. Kompanija Rio Tinto je to i sama priznala u svom odgovoru na saopštenje RERI-ja od 10.10. gde oni potvrđuju da će raditi tri posebne studije: za rudnik, za postrojenja za preradu rude i za deponiju industrijskog otpada. To ne bi smelo da se radi na taj način, a o tome postoji i ozbiljna praksa Evropskog suda za ljudska prava. Znaju to svakako i oni, ali znaju isto tako da je sa korumpiranim i ucenjenim režimom lakše ispregovarati „standarde“ za realizaciju osetljivih projekata. Zato se i opredeljuju za egzotične destinacije poput Mongolije, Mozambika ili Srbije.

BONUS VIDEO: