0
"Došlo je vreme da se Republika Srbija otvoreno smatra za ono što ona jeste: Čvrsti ruski i kineski saveznik koji vodi poluautoritarna vlast koja proaktivno teži ideološki iredentističkom teritorijalnom širenju na zapadnom Balkanu", navodi u analizi Ričard Kremer, saradnik "Foreign Policy Research Institute" (FPRI) programa "Evroazija" i bivši viši programski službenik za Avganistan, Iran i Tursku u američkoj Nacionalnoj zadužbini za demokratiju.
U dokumentu pod naslovom „Serbia on the Edge“, Kremer navodi da današnja Srbija predstavlja pretnju regionalnoj i evroatlantskoj bezbednosti.
„Pod Srpskom naprednom strankom (SNS) predsednika Aleksandra Vučića, Vlada Srbije ubrzano gradi svoju vojsku, otvoreno podržavajući nacionalističke provokatore u susednim državama, učvršćujući veze Beograda sa Moskvom i konsolidujući partnerstva sa Narodnom Republikom Kinom (NR Kinom). Kao sastavni deo svojih napora da aktuelizuje ideologiju ‘Velike Srbije’, vrh srpske i ruske pravoslavne crkve blisko i u dogovoru sarađuje sa svojim političkim kolegama. Bez značajnog pomeranja na zapad u svojoj orijentaciji, Srbija će nastaviti autoritarnu putanju usklađenu sa američkim protivnicima“, navodi autor teksta koji je objavio Forin polisi.
Dodaje se da savremena Srbija predstavlja nedoumicu za američke i evropske stratege i kreatore politike.
„Istinski demokratsku i evroatlantski orijentisanu Srbiju tražili su i Brisel i Vašington. Ipak, decenijama posle nasilnog raspada Jugoslavije i intervencija Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO) 1990-ih, većina Srba odbacuje saradnju sa NATO-om i ravnodušni su prema Evropi. Shodno tome, SAD i njihovi demokratski saveznici u Evropi su manje sposobni da iskoriste potencijalno članstvo kao ‘šargarepu’ za evroatlantske integracije. Odnose sa Srbijom dodatno usložnjava i otvoreni ‘zagrljaj’ Aleksandra Vučića i Pekinga i Moskve“, ocenjuje Kremer.
Veza sa Kinom i Rusijom ugrožava bezbednost SAD i Evrope
Dubina sve veće zavisnosti Srbije od tih sila ugrožava bezbednost SAD i Evrope na više frontova, dodaje autor.
„Trajno podržavanje nacionalističkih narativa i onih koji te subverzivne narative šire od strane Vučićeve vlasti nastavlja da jača neslogu u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Vojno jačanje Srbije je veoma zabrinjavajuće; Beograd odgovara tek lakonskim objašnjenjima. Sve veće oslanjanje Srbije, kao kupca i tranzitne države, na rusku naftu i gas, od Gasproma, ruskog državnog energetskog giganta, stavlja je u poziciju sukoba sa Briselom, Vašingtonom i nekoliko prestonica Centralne i Istočne Evrope. Ekonomska, tehnološka i sve više i vojna saradnja Beograda i Pekinga ubrzava se kako se Komunistička partija Kine (KPK) dalje učvršćuje u jugoistočnoj Evropi. Sve u svemu: Sve veće približavanje Srbije autoritarnim silama i regionalnim antidemokratskim snagama odražava njen neliberalni pogled na svet i narativ o narodu žrtvi“, navodi se u tekstu.
Zapadni kreatori politika uporno pristupaju vlastima u Beogradu sa uverenjem da će, uz odgovarajuće podsticaje, Srbija početi da vodi umerenu politiku, demokratizovati se i postepeno integrisati u transatlantske institucije. Ta pretpostavka je pogrešna. Ona umanjuje i možda čak isključuje potrebu za time da se srpski narod suoči sa svojom prošlošću, navodi autor.
„Kao posleratnoj Nemačkoj, sa Vilijem Brantom, Srbiji je potrebno hrabro i iskreno rukovodstvo da prizna grehe iz prošlosti i pokrene naciju napred. Na primer: Neko ko bi, poput Branta, klekao na kolena i podstakne iskrenu debatu među srpskim narodima o zločinima počinjenim tokom raspada Jugoslavije. Šta god da bi mogao da bude katalizator, široko priznanje zločina protiv čovečnosti iz prošlosti je imperativ, ako Srbija želi da ikada postane demokratsko i otvoreno društvo. Bez toga, Srbi će ostati nesrazmerno podložni domaćim iredentističkim snagama ‘pujdanim’ od strane zlonamernih stranih sila koje žele da drže Zapadni Balkan udaljen od evroatlantske zajednice“, smatra Kremer.
Do takvog nacionalnog obračuna, zapadni donosioci odluka bi trebalo da usvoje pragmatičniji pristup odnosima sa vladom u Beogradu, koja odbacuje istinsko transatlantsko partnerstvo, smatra on.
„Sve dok lideri Srbije smatraju da je svesrpski nacionalizam prihvatljiv u političkom diskursu, one istinske demokratske vrednosti i institucije koje se neguju u evroatlantskoj zajednici ostaće neostvarene. Shodno tome, SAD i njihovi evropski saveznici treba da podstaknu Srbiju da se fokusira na sebe, a ne na svoje susede. U tom smislu, zapadni kreatori politike trebalo bi da prestanu da očekuju napredak u pregovorima o statusu Kosova i Srbije. To je postao prazan dijalog koji Kosovo samo drži isključenim iz međunarodnih institucija i drugih prednosti priznate državnosti. Nekakav revidirani pristup bi takođe trebalo da prekine forsiranje neefikasnog procesa integracije u EU kao primarnog sredstva za demokratsku transformaciju Srbije“, piše u analizi.
Ocenjuje se da se kriza ponovo nazire na Zapadnom Balkanu.
„U Bosni i Hercegovini, član Predsedništva Milorad Dodik i Skupština Republike Srpske (RS) u Banja Luci sarađuju u nastojanju bez presedana za otcepljenje od BiH; u toku su pripreme za moguće nasilje. Takođe u komšiluku, crnogorsko društvo je verovatno politički podeljenije nego ikada pre u svojoj modernoj istoriji. Ako se podsetimo pokušaja rušenja demokratski izabrane vlasti u Podgorici 2016. godine, postoji potencijal za međusobno političko nasilje. U susednoj Severnoj Makedoniji, maglovita evropska perspektiva oslabila je prozapadne socijaldemokrate, u odnosu na evropskeptične, proruske političke snage“, ocenjuje Kremer.
Izvor nestabilnosti – Aleksandar Vučić
Prema njegovoj oceni, ključni izvori te nestabilnosti potiču iz Srbije predsednika Aleksandra Vučića.
„Vlast njegove SNS politički, finansijski i kulturno pomaže ultranacionalističke grupe aktivne u susednim zemljama. Vlada SNS-a radi u tandemu sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), kontinuiranim protivnikom dubljih evropskih i evroatlantskih integracija, društveno-verske tolerancije i priznavanja državnosti Kosova. Sastavni deo mahinacija srpskih vlasti i crkve je svojevrsna ‘simbioza’ i podrška koju dobijaju od predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Shodno tome, postoji trijumvirat Beograd-Moskva-SPC sa njegovim zajedničkim i posebnim planovima. Zajedno, oni su decenijama strateški podsticali fanatične i iredentističke poruke preko lokalnih antizapadnih/proruskih ispostava i aktera. Njihov uticaj i propagandne kampanje uspele su da spreče širu podršku javnosti evropskim integracijama, članstvu u NATO i liberalnoj demokratiji“, smatra autor.
Kremer u analizi konstatuje da „SNS stavlja pod kontrolu regionalnu kablovsku televiziju“ i da se „medijski prostor Srbije zatvara“.
„Tradicionalni srpski mediji sve više prenose priče i narative u duhu onog što odobrava vlast. Reporteri bez granica poslednjih godina izveštavaju o stalnom opadanju slobode štampe u Srbiji, jer nezavisni novinari rade pod pritiskom vlasti. Novinari i istraživački mediji su izloženi fizičkim i—ponekad pretnje smrću, koje su upućene regionalnom informativnom servisu, televiziji N1“, piše u analizi.
Autor navodi da narušeno stanje slobode medija u Srbiji loše sluti i regionu.
„Kablovski i širokopojasni operater u Srbiji, Telekom Srbija, teži monopolu na domaćem tržištu, istovremeno pokušavajući da ostvari dominaciju u kablovskoj mreži na Zapadnom Balkanu. U julu 2021. godine, podružnica Telekoma Srbije za pay-tv Arena Sport otkupila je prava na emitovanje engleske Premijer lige — po ceni šest puta većoj od iznosa trenutnog ugovora za ta prava — sa kapitalom prikupljenim prodajom državnih korporativnih obveznica Narodnoj banci Srbije. Kanal Arena Sport Telekoma Srbija prenosi glavne zapadnoevropske lige širom bivše Jugoslavije“, navodi se.
Kontrolom najpopularnijih i najgledanijih liga na Zapadnom Balkanu, na kome su ljudi zaluđeni za fudbal, Telekom Srbija će dominirati na tržištu pay-TV provajdera, ocenjuje Kremer.
„Taj potez deo je širih aktivnosti da se potkopa udeo na medijskom tržištu koji drži United Group, čija stanica N1 pravi istinski nezavisne vesti i analize. Ako se takve televizije zatvore, onda će vlasti u Beogradu kontrolisati svoje političke poruke na ‘informativnim’ pay-tv kanalima koje su im naklonjene. Štaviše, takav razvoj događaja otvara vrata raznim manifestacijama ‘meke’ moći u susednim zemljama Srbije. Toksična ideološka retorika“, ocenjuje autor.
Dodaje se da je uobičajeno da srpska politička klasa uzburkava narodna osećanja šireći retoriku pansrpske ideologije.
„Ipak, retorički Rubikon je pređen 2021. godine kada je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin pozvao na konsolidaciju ‘srpskog sveta’. Vulin je bez stida izjavio: Zadatak ove generacije političara je da ujedini Srbe gde god da žive“, podseća se u tekstu.
Vulinova izjava usledila je dva meseca pre septembra 2021. godine, kada je u Beogradu obeležen „Dan srpskog jedinstva“. Uz odobravanje Vučića na paradi proslave u Beogradu, Milorad Dodik je izjavio: „Naša zemlja nije Bosna i Hercegovina, to je Srbija“.
Uspon SNS-a na vlast u Beogradu pratio je tihi povratak na politički način razmišljanja iz vremena Slobodana Miloševića, navodi Kremer.
„Dok je Miloševićeva autoritarna i ekspanzionistička politika bila smela i neskrivena, Vučić koristi fini privid prozapadne retorike dok se na domaćem planu na autoritaran način bori za uspostavljanje totalne kontrole, a spolja se predstavlja kao pouzdan garant regionalne bezbednosti. Pedantno balansirajući svoj diplomatski stav, Vučić izbegava nacionalističku retoriku u svojim interakcijama sa zvaničnicima EU, dok tiho održava i unapređuje nacionalističke ciljeve. Taj prikriveni pristup – obavijen demokratskim oblandama – odvlači pažnju Zapada, dopuštajući tako Beogradu da se koncentriše na svoj plan oživljavanja ‘Velike Srbije’. Bez obzira da li se radilo o Miloševiću, Vućiću ili nekom sledećem, ova jedinstvena imperijalna ambicija opstaje kao vodeća inspiracija i katalizator za srpske populiste“, navodi se u tekstu.
Osnova vizije „Velike Srbije“ je intimno partnerstvo Beograda sa Moskvom, piše autor i dodaje da „velikosrpske geopolitičke ambicije zahtevaju snažnu podršku naroda“.
„Njihova realizacija zahteva širenje poruka koje su u potpunoj suprotnosti s vrednostima i institucijama koje zastupaju i neguju SAD i njihovi evropski saveznici. Standardna retorika Sputnjika u Srbiji i sličnih podrazumeva ‘politički projekat Kosova’, podsećanje na NATO bombardovanje 1999. godine, anti-LGBT sadržaje i navodne nečasne namere Zapada na Zapadnom Balkanu. Ti narativi su praćeni sveprisutnom propagandom, dezinformacijama i teorijama zavere, a sve to se širi na domaćem i regionalnom nivou kroz tradicionalne medije, društvene mreže i SPC“, piše u analizi.
Rusi su na jedan holistički način umešani u društveno političke sfere u Srbiji, dodaje se.
„Radeći u opsegu širem od političkih stranaka kao takvih, Kremlj pomaže nacionalistički orijentisanim uticajnim ljudima koji su ključni za oblikovanje javnog mnjenja. Ključno za taj pristup je odanost SPC. Uz uticaj Kremlja, funkcija Ruske pravoslavne crkve (RPC) je da uspostavi vezu sa i podrži SPC kada to najbolje odgovara planovima Kremlja za Srbiju i zapadni Balkan“, piše u tekstu.
U martu 2020. godine, na početku pandemije kovid-19, Vučić je privukao pažnju svojim arogantnim odbacivanjem činjenici da EU već nekoliko decenija ekonomski pomaže Srbiju.
„U ushićenom obraćanju generalnom sekretaru NR Kine Si Đinpingu, Vučić je rekao da: Evropska solidarnost ne postoji. To je bila bajka na papiru… Očekujemo mnogo i polažemo najveće nade u jedine koje nam mogu pomoći u ovoj teškoj situaciji – a to je Republika Kina. Tražili smo sve od Kine. Vučićevo besramno ulizivanje Pekingu dobro je poslužila njemu i njegovoj stranci SNS. Kombinujući infrastrukturne projekte koje finansira Kina i direktna strana ulaganja, Srbija se može pohvaliti najvišim nivoom angažovanja Kine na Zapadnom Balkanu sa 9,7 milijardi evra (11 milijardi dolara), 4,3 milijarde evra (4,87 milijardi dolara), više od Mađarske Viktora Orbana. Sa skoro 11 milijardi dolara finansiranja, taj iznos je značajan s obzirom na bruto domaći proizvod Srbije od 53 miliona dolara“, navodi se u analizi.
Autor podseća da je od aprila 2021. godine Kina odobrila Beogradu kredite u iznosu od 12 odsto BDP-a Srbije. Značajne investicije Kine obuhvataju kupovinu železare Smederevo od strane HBIS grupe i kupovinu topionice bakra RTB Bor od strane Ziđina.
„Pored teške industrije, Kina ima za cilj da Srbija postane ključno čvorište na ‘Digitalnom putu svile’ predviđenom za Evropu. Primarno sredstvo za te investicije je Huawei, koji gradi 5G mrežu u Srbiji, obezbeđuje tehnologiju za nadzor i pomaže u razvoju centara podataka u državnom vlasništvu. Međutim tim inicijativama su ‘Pametni grad’, koji ima za cilj da poboljša skladištenje, prikupljanje i upravljanje podacima; ‘Sigurni grad’, u kojem Huawei sarađuje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova na kontroli kriminala kroz postavljanje 1.100 kamera za nadzor sa softverom za prepoznavanje lica; i otvaranje regionalnog centra za inovacije i razvoj u Beogradu“, navodi se.
Ključni kineski investicioni prioriteti su telekomunikacijski i sektor širokopojasnog interneta u Srbiji.
„Radeći u bliskoj saradnji sa Telekomom Srbija, Huawei je uspostavio svoje partnerstvo sa državnim operaterom telekomunikacionih i internet usluga, neobavezujućim sporazumom iz 2016 u vrednosti od 150 milijardi evra. S tim u vidu, Vučićeva vlada je odbila poziv za pristupanje Trampovoj inicijativi za čistu 5G mrežu i tako jasna pokazala kome je Beograd naklonjen. Zauzvrat, Srbija podržava Kinu u međunarodnim političkim forumima i pruža Pekingu polaznu osnovu za svoje političke, ekonomske i tehnološke intervencije u Evropi. Kina i Srbija se slažu u odbacivanju nezavisnosti Tajvana i Kosova. Ta ‘autoritarna empatija’ se redovno vidi i izražava u raznim telima Ujedinjenih nacija, gde Srbija glasa za po kineskoj ‘liniji’. Regionalno gledano, aktivnosti Telekoma na preuzimanju regionalnih kablovskih i širokopojasnih mreža šire doseg Huaweia na Zapadnom Balkanu“, ističe Kremer.
Izolovanje ili pak veće šargarepe?
Autor članka predlaže da je potrebno konstatovati da je Srbija „difuzna“ pretnja.
„To je fluidan pristup, koji omogućava fleksibilnost i eskalaciju eventualnih mera. Vučić u komunikaciji sa zapadnim akterima ukazuje višestruke pravce nacionalističkog uticaja sa kojima se, navodno, bori, ali time ujedno ograničava svoje mogućnosti. To mu, opet, omogućava geopolitičko ‘postavljanje ograda’ ujedno karakteriše, ali i muči građane Srbije. Do danas, primarni neuspeh Zapada je uverenje da će Vučić sam uzvratiti za dobijene usluge od zapada, tj. za velikodušnu pomoć i strpljenje koju su Brisel i ostali pokazali. Nažalost, ulizivanje Beograda Kini, i pored relativno skromne pomoći na početku pandemije kovida pokazuje suprotno“, ocenjuje Kremer.
U eri sve ograničenijih resursa i domaćih tenzija u biračkom telu, strana pomoć – finansijska i politička – u evropskom prostoru ne bi se trebala pružati u obliku blanko čeka, smatra autor.
„Kinezi i Rusi koji sprovode razne intervencije u Srbiji to čine principu ‘ja tebi, ti meni’ koji je jasno prihvaćen. Evroatlantska zajednica bi to trebalo da kratkoročno usvoji isti princip delovanja, sve dok srpske elite ne pokažu da su shvatile da se virulentni velikosrpski nacionalizam mora predati, ako žele da dođu do članstva u EU.
Brisel i Vašington saopštavaju ovu poruku, ali tek polovično. Uprkos višegodišnje finansijske podrške EU i SAD ekonomskom razvoju Srbije i izgradnji demokratskih institucija, na beogradskim bilbordima je lice Si Đinpinga“, navodi se.
Liberalno-demokratska Evropa se istinski ne bori da pridobije „srca i duše“ Srba. Nada da će se elite u Beogradu zadovoljiti mrvicama u zamenu za stalne pozitivne signale EU i NATO čini se sve bleđa, ocenjuje autor.
„S obzirom na Vučićevu dominaciju političkom scenom, njegovu igru na više polja na međunarodnoj sceni i na ambivalentnost određenih zemalja članica EU prema proširenju, Brisel i Vašington ne bi trebalo da budu iznenađeni time što od Srbije dobijaju mršav ‘povrat na investicije’. To srpski građani primećuju, a i Vučićeva vlast itekako primećuje da neko ozbiljnije uslovljavanje ne postoji. Iznijansirana diplomatija nije rešenje. Srbi moraju jasno da shvate da su dobrodošli u evroatlantsku zajednicu – pod uslovima koje poštuju svi u toj porodici, kao i u svakoj drugoj. Zapad će ostati u nepovoljnom položaju ako nastavi sa teškim idealizmom koji se sudara sa tvrdom politikom koja je pravilo u regionu“, piše u analizi.
Zapadni resursi se traće pristupom koji je više puta neuspešno isproban, smatra Kremer.
„Kako se ti resursi smanjuju, Zapad bi trebalo da ih bolje koristi. Vučić danas nudi veoma slab povrat na investiciju. Potpuna osuda i izolacija Vučićeve Srbije, iako opravdana, mogla bi da izazove promenu u stavu koju Zapad priželjkuje. Vučić je za sada iz populističkih razloga dao prednost velikosrpskoj ideologiji koja nije kompatibilna sa otvorenim, demokratskim društvima. Da li je on zaista i istinski pobornik te ideologije uglavnom nije moguće utvrditi. Vučićeva posvećenost ‘Velikoj Srbiji’ mogla bi da oslabi s obzirom na određene realnosti i podsticaje. Evroatlantska zajednica trebalo bi da ukazuje i omogući ovo drugo, jasno pozivajući na ovo prvo“, konstatuje Kremer.
Što se tiče prvog, ambiciozni autokrate po pravilu imaju tendenciju da smatraju, ili barem javno zagovaraju to da njihove države imaju znatno veći uticaj na odnose u svetu nego što je to stvarno slučaj, dodaje on.
„To omogućava ljudima poput Vučića, Orbana, Erdogana i— donedavno— Lukašenka da precenjuju svoje pregovaračke adute. Srbija se i dalje u velikoj meri oslanja na trgovinu sa EU i njenu pomoć – pored američke – koja ne postoji bez ispunjavanja određenih obaveza. Ukoliko Beograd ne uzvrati za višedecenijsku pomoć i podršku demokratske Evrope i SAD dovoljno jasno i uz dovoljno poštovanje i posvećenost, zapadni partneri bi trebalo da tu pomoć – političku, finansijsku i vojnu – postepeno i proporcionalno ukinu. Štaviše, ako Srbija nastavi da delima ne pokazuje da ceni tu pomoć, Zapad bi trebalo da preraspodeli svoju pomoć Kosovu, Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Pomoć koja je čvrsto uslovljena institucionalizacijom vladavine prava, i koja bi se bolje mogla iskoristiti za podršku povoljnim uslovima za ekonomski razvoj i glasnom podrškom demokratiji i otvorenim tržištima u pomenutim zemljama“, zaključuje Kremer.
Ričard Kremer je saradnik FPRI programa „Evroazija“ i bivši viši programski službenik za Avganistan, Iran i Tursku u američkoj Nacionalnoj zadužbini za demokratiju. Prethodno je u Centru za međunarodno privatno preduzetništvo nadgledao projekte u pomenutim zemljama i Levantu. Pre toga je bio predavač i saradnik Jagelonskom univerzitetu u Poljskoj. Kremer je takođe stručnjak saradnik Grupe za javno međunarodno pravo i politiku, pošto je savetovao vlade Gruzije i Crne Gore. Posebno ga zanima uloga koju demokratska pomoć igra u očuvanju američke nacionalne bezbednosti. Diplomirao je pravo na unverzitetu „William and Mary“ i doktorirao na Američkom univerzitetu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
