1
Mislim da bi neprihvatanje ulaska u institucije u kombinaciji sa različitim vidovima građanske neposlušnosti i konstantnim pritiskom na sve relevantne međunarodne faktore da ne priznaju rezultate izbora i uskrate partnerstvo i podršku autokratskom režimu, jedino moglo dati rezultat, napisao je advokat i član RIK-a Jovan Rajić u autorskom tekstu za "Vreme".
Kada me je prof. Tanasije Marinković početkom novembra prošle godine pitao da li sam zainteresovan da budem u grupi pravnika, nestranačkih ličnosti, koji će ući u prošireni sastav RIK-a i GIK-a za izbore 17. decembra, ispred liste „Srbija protiv nasilja“, nisam previše oklevao. Pre svega jer sam smatrao da možemo da doprinesemo umanjenu zloupotreba koje deceniju unazad prate izborne procese, a da se kroz ranjene institucije možemo izboriti, bar protiv onih najeklatantnijih manipulacija vladajuće stranke. Priznajem, bio sam naivan, napisao je za „Vreme„.
Osim dobre škole i naučenih lekcija iz oblasti izbornog prava, ovo iskustvo pružilo mi je mogućnost da spoznam razmere mahinacija i sveopšteg bezakonja u koje je izborni proces u Srbiji pretvorila Srpska napredna stranka.
Od standardnih „bugarskih vozova“, slikanja lične karte, paralelnih biračkih spiskova, ucenjivanja i pritisaka, došli smo do još ozbiljnijih (kao da prethodno navedeno nije dovoljno) saznanja i dokaza o teškim manipulacijama sa biračkim spiskovima i „uvezenim“ glasačima na lokalnim izborima.
Ceo dan su našem pravnom timu stizali pozivi i prijave nepravilnosti iz čitave Srbije, a u jednom trenutku sam se, zajedno sa kolegama Petrovićem i Dragašom iz RIK-a obreo i u Beogradskoj areni, kada smo dobili informaciju da je tamo postavljen „sabirni centar“ za glasače iz BiH. Šta smo tamo zatekli, već je svima poznato, ali je zanimljivo da ni RIK ni tužilaštvo nisu našli za shodno da tim povodom reaguju na konkretan način. Upravo suprotno, sve su učinili da se ta priča zataška.
Nakon održanih izbora, moje kolege i ja smo u Gradskoj izbornoj komisiji proveravali preko 2.000 poziva za glasanje, prijavljenih fantomskih birača za lokalne izbore u Beogradu i došli do saznanja da je čak 30 odsto ovih ljudi „glasalo“ na izborima. Dokazi sa terena govorili su o lokalnim migracijama i višemesečnom fabrikovanju biračkih spiskova za lokalne izbore u smislu prebacivanja prebivališta sa opština gde se lokalni izbori ne održavaju na one gde su izbori održani u decembru (primer: Čačak – Kraljevo).
Sve u svemu, izborni proces je do te mere kompromitovan i delegitimizovan, da je razmere izbornih manipulacija nemoguće utvrditi, a samim tim – i njihov uticaj na raspored mandata i strukturu sastava lokalnih parlamenata. Jedini logičan i prihvatljiv ishod u takvoj situaciji, bio bi poništavanje izbora, uz održavanje novih i uz prethodno ispunjenje bazičnih uslova glede sređivanja biračkih spiskova, minimuma medijske zastupljenosti opozicije na nacionalnim frekvencijama, kao i međunarodno posredovanje kao garant ispunjenja ovih uslova.
Razumem one koji zagovaraju tezu da opozicija treba da “uzme” svoje mandate jer ih je zaslužila. Pokušaću zato da uz puno uvažavanje ove ideje objasnim svoj stav, koji sam izneo i ljudima iz opozicionih stranaka koji su me za mišljenje pitali.
Opozicija je, naime, opravdano odlučila da rezultate izbora ne prizna i traži njihovo poništavanje i ponavljanje na svim nivoima. Imajući ovo u vidu, može se izvesti zaključak da je i sastav institucija, određen na ovakvim izborima nelegitiman i da ne odražava stvarnu volju birača, kako u republičkom, tako i u lokalnim skupštinama, u kojima su izbori održani. U takvim okolnostima, smatram, ulazak i nastavak borbe kroz ove institucije, doveo bi do njihove prećutne legitimizacije i konvalidacije izborne prevare, a to, siguran sam, nije namera nikome sa liste SPN.
Puko neprihvatanje mandata, sa druge strane, uz pasivan stav i borbu „iz senke“, nanelo bi još veću štetu, sličnu onoj koju je doneo bojkot izbora iz 2020. godine i oduzeo opoziciji i ono malo vidljivosti koju je do sada dobijala na nacionalnim frekvencijama. Zato mislim da bi neprihvatanje ulaska u institucije u kombinaciji sa različitim vidovima građanske neposlušnosti i konstantnim pritiskom na sve relevantne međunarodne faktore da ne priznaju rezultate izbora i uskrate partnerstvo i podršku autokratskom režimu, jedino moglo dati rezultat.
Za početak, predložio sam da opozicioni političari uđu u zgrade skupština, a da narod pozovu ispred njih i da zajedno ne dozvole održavanje konstitutivnih sednica republičkog i lokalnih parlamenata. To bi prvo trebalo uraditi sa sednicom u opštini Ljig, zakazanom za 19.januar, gde je osim predizbornog i izbornog, SNS do vlasti morao i postizbornim inžinjeringom, „ubedivši“ opozicionog poslanika da im priđe.
Da zaključim, ukoliko ovo prođe, a nacionalni i lokalni parlamenti se konstituišu i opozicija svoju borbu nastavi u ovako sastavljenim institucijama, šta je sledeće ? Šta nas čeka već za naredne lokalne izbore za par meseci?
Izbori koji se održavaju na ovaj način – nisu izbori. Birački spiskovi čiji je sastav i struktura apsolutna nepoznanica, uz sve probleme koji postoje čitavu deceniju, a odnose se na pritiske na birače i medijske uslove, dovode do toga da izbore imamo samo na papiru, sa unapred određenim pobednikom koji u procenat zna koliko će glasova dobiti u kojoj mesnoj zajednici i koliko gde treba da “pretoči”, kako bi vlast zadržao u svakoj od njih. Ako to i ovaj put prođe, to će nas iz autokratije, ovoga puta nesumnjivo odvesti u faktičku diktaturu. Jer u diktaturi vlada princip nesmenljivosti, a u tome da li se izbori ne održavaju ili se održavaju sa unapred poznatim pobednikom, suštinske razlike nema.
***
BONUS VIDEO – Koja domaća zvezda može podstaći mlade da izađu na izbore?
