"Ako imate glas, onda ste ludi, histerični ili pijani": Kako je to biti žena u srpskoj politici, za Nova.rs pišu političarke vlasti i opozicije

 “Mogu da te zamislim da voziš tenk ali ne i da praviš pitu”

Poslanica i potpredsednica Socijalističke partije Srbije Snežana Paunović

Privilegija je biti žena ali je, takođe, istina da je kompleksnije. Žene su sigurno opterećenije, bez razlike o kom zanimanju govorimo, ali politika jeste specifičan posao. Nekako mi se čini da su žene emotivnije, neka mi ne zamere predstavnici jačeg pola, a to dodatno opterećuje ženu političarku ili bar ja imam taj problem. Nisam uspela do kraja da isključim emocije, a ovaj teren je nemilosrdan. Nekako se položaj žena u politici menjao s godinama pa su se, samim tim, menjali i uslovi. Ranije je bilo teže nametnuti temu i izboriti se za nju, a danas je teže trpeti pritisak javnosti u navijačkoj atmosferi. Često su žene izložene brutalnim uvredama u eri društvenih mreža, i nekako najteže podnosim to paušalno pisanje nekih ljudi koji vas i ne poznaju, ali sebi daju za pravo da vam sude i blate vas. Porodice su uvek žrtve svega toga, istina ne samo žena političarki, već i muškaraca. To najteže podnosim i nikako ne razumem.

S druge strane volim svoj posao, ali i svoju ulogu mame i bake. Prilično je nespojivo, ali nije nemoguće kada postavite prioritete. Uživam u ulozi domaćice i volim da spremam. Suštinski mislim da su sve žene koje se bave politikom vrlo sposobne i dobre domaćice, bez obzira što i danas postoje predrasude na temu.

Jednom prilikom, pozvao me je kolega u trenutku dok sam pravila pitu, kada sam odgovorila šta radim rekao mi je “ti praviš pitu?! Izvini, ali mogu da te zamislim da voziš tenk ali ne i da praviš pitu”.

Međutim, da. Živim život prosečne mame, bake, ćerke i sestre 24/7 i paralelno sa tim se trudim da kroz politički život, ali pre svega kroz parlamentarni rad, unapredim kvalitet života svih, i ljudi koje volim i svih građana koje ne poznajem. Jedno je sigurno, ozbiljan trud ulažem da izalansiram privatne i poslovne obaveze, za sada uspevam, ne trpi ni jedna strana.

"Nemate privatan život, sve trpi"

Poslanica Ekološkog ustanka Danijela Nestorović

Biti žena na sprskoj političkoj sceni je iazazovan, težak, opasan ali pre svega značajan posao. Žene su pravo glasa na ovim prostorima dobile tek 1945. godine i situacija se menjala u kasnijem periodu.

Trenutna situacija je takva da su žene ređe liderke u političkim organizacijama, više su usmerene na iznošenje političkih poruka na sednicama Skupštine, u TV emisijama i slično Upitan je realan domet žene na srpskoj političkoj sceni. Lično, naučena da se borim za prava žena kroz posao advokata, primenila sam sličan model i u političkom životu: red, prioriteti, iskren i jasan stav, važna je poruka koju šaljete građanima Srbije.

Teško je izaći iz zone komfora i izložiti svoj život javnosti u trenutnoj situaciji u Srbiji. Nemate privatan život, sve trpi. Odrekla sam se dosta stvari da bi ušla u političku arenu i za mene je ova borba ključna. Pravda je u svakom segmentu života neophodna građanima Srbije i ja se trudim da sve što izgovorim u javnosti i realizujem kroz direktan kontakt sa ljudima, konkretne predloge zakona, inicijalnih akata prema uspavanim institucijama sistema, koje moramo natereti da rade. Moj posao i moja uloga na srpskoj političkoj sceni je pre svega promena nakaradnog pravnog sistema, kroz borbu za prava svakog građanina. Na omalovažavajuće naslove u tabloidnim medijima, pretnje, ružne poruke, se ne obazirem. Svesna sam cene koju plaćam, ali isto tako mi je cilj koji želim da postignem važniji. Ušla sam u borbu i boriću se do kraja!

"Najgore je kad vas unižavaju druge žene"

Poslanica i kopredsednica Zeleno-levog fronta Biljana Đorđević

Stalno dobijam pitanja “kako postižeš” i odgovaram “ne postižem”. Mislim da je pošteno biti iskren - dan i dalje traje 24 sata i nemoguće je da se sve postigne osim ako svoje obaveze na jedan ili drugi način ne prebacite na druge ljude. Bilo je izuzetno teško uklapati raspored na fakultetu sa sednicama Narodne skupštine, jer su i nastava na fakultetu i sednice Skupštine često u večernjim satima (nekada i do tri ujutru), kad vrtići ne rade. Zbog toga sam u novom sazivu iskoristila zakonsko pravo da zamrznem radni odnos na fakultetu na neko vreme, jer nisam mogla da se dovoljno dobro posvetim svemu. Moja najveća podrška je moj partner koji brine o našoj ćerki u gotovo svim situacijama kada meni iskrsavaju iznenadne obaveze, na način na koji se to u patrijarhalnom društvu obično očekuje od žena.

Politički prostori u kojima se donose odluke su obično prepuni muškaraca koji neće sa jednakom pažnjom slušati šta govorite, dok svaki od tih muškaraca ne stekne uvid u to da, ipak, imate šta da kažete i da to nosi neku težinu. Možda je i najgore kad vas unižavaju druge žene. Tokom gostovanja u Utisku nedelje glavna tema koju je nametnula Biljana Srbljanović, koja mene neretko komentariše, postao je kaiš na mojoj haljini i do kraja emisije se raspredalo o tome da li je gore da on košta hiljadu evra ili da je kopija brenda, iako je reč o običnoj haljini domaće proizvodnje uz koju dolazi pomenuti kaiš.

Porodica i prijatelji uglavnom podržavaju, ali istovremeno i brinu. Oni su najveća podrška i sigurno da bi želeli da me više viđaju, ali razumeju značaj onoga što radim i zašto je to važno.

Bilo je i pretnji povremeno, ponajviše na društvenim mrežama, mada i uživo nakon protesta Srbija protiv nasilja. Doživljavam i kao javne pretnje ono što izgovaraju poslanici SNS kada lažu o meni - o mom navodnom bogatstvu ili o tome da nečasno obavljam posao univerzitetske nastavnice, jer su to pretnje da će se laži kao metod urušavanja mog integriteta nastaviti ako ja nastavim da govorim. Ja znam vrlo dobro ko sam i to ne može da me pokoleba.

"Ako ste žena sa glasom, onda ste ludi, histerični ili pijani"

Kopredsednica Zajedno Biljana Stojković

Žena u politici retko je čeljade u Srbiji, što je neminovan zaključak ukoliko u političarke ne ubrojimo stralete, svastike i ćutljive poslanice kojih je pun parlament, ili parodične ministarke sa jedinim zadatkom da brane voljenog vođu. Uporedo s tim, u aktivizmu i NGO sektoru postoji mnogo pametnih i obrazovanih žena, žena pokretača sa društveno relevantnim ciljevima, gde su neretko predvodnice akcija i često su zbog toga izložene verbalnom progonu, ogavnim pretnjama i fizičkim napadima. Dakle, kada je potrebno uporno raditi, akcijašiti i izlagati se, žena je mnogo, ali su im vrata većinski zatvorena u formalnoj politici – mestima gde leži realna moć ili makar potencijal moći. Žene polako otpadaju kroz polno/rodno sito autoriteta; estrogen curi kroz potuljenu mizoginiju.

Mali opis „gender“ odnosa u politici može se videti u slikama dve situacije tokom organizacije protesta „Srbija protiv nasilja“. Sa bine su nam se obraćale brojne hrabre žene među kojima su se neke izlagale ozbiljnom pogonu naprednjaka zbog svog delovanja. Bilo je opozicionih lidera koji su ih opisivali kao „fine ženice“. Alo! To nisu „ženice“ nego profesorke, glumice, policajke, poljoprivrednice, a mnoge imaju tri puta više škole i hrabrosti od vas. Kako bi bilo da vas nazivamo „muškarčići“?

U drugoj slici zamislite mene kako se svađam sa „muškarčićima-liderima“ zbog nepoštovanja dogovora oko protesta. Vrlo brzo do mene dopire glas da sam „luda ili pijana žena“.

Zaključak: ako ste žena sa glasom, onda ste ludi, histerični ili pijani, a ako imate penis, niste ništa drugo do jak lider. Naravno da sam reagovala svaki put i dobila etiketu feministkinje-smaračice. Da se razumemo, nisu to muškarci koji mrze žene. Oni su plod odgoja u patrijahalnoj sredini sa vizijom žene-majke-domaćice. Za ostale činjenice uglavnom su slepi.

Proteći će još vode Dunavom, Savom i ostalim rekama dok jake žene ne postanu uobičajeni prizori u srpskoj politici. Za sada, samo one sa ličnom upornošću i jakom podrškom u porodici mogu se upustiti u političko-opozicionu borbu, ali i bitku za uvažavanje sopstvenog uma.

"Zaviruje se u naše materice, broje nam se godine"

Poslanica i zamenica predsednika Demokratske stranke Dragana Rakić

Biti političarka, znači biti žena u javnosti, a to podrazumeva da si stalno pod lupom koja nadgleda svaki tvoj korak. Svaka odluka koju mi žene u politici donosimo, naše delovanje i naša postignuća, sve se više preispituje nego postupci naših muških kolega. Naročito je pod velikom lupom javnosti naš fizički izgled, naša garderoba, naše godine - ili si premlada da se baviš politikom, ili si prestara, ali nikad nisi u najboljim godinama. Mi još živimo u patrijarhalnom i nedemokratskom okruženju, koje nama ženama zaviruje u spavaće sobe, pa se komentariše naš bračni status - da li smo udate, neudate, ili razvedene, ili se zaviruje u naše materice, pa nam se prebrojavaju deca, ukoliko smo rađale, ili nas kritikuju ukoliko nismo rađale.

Nasilje u medijima i na društvenim mrežama koje inače trpe žene, još je prisutnije kada smo mi političarke u pitanju. Time se šalje poruka svim ženama da im je mesto u njihova četiri zida, a ne u politici, ili u nekom drugom javnom poslu. Zato, mi žene koje smo danas narodne poslanice ili se nalazimo na čelu političkih organizacija imamo veliku odgovornost i obavezu da menjamo postojeće predrasude o tome da su žene manje kompetentne za obavljanje najviših državnih i javnih funkcija i da nastavimo borbu za suštinsku rodnu ravnopravnost.

Ne samo političarkama, neko svakoj zaposlenoj ženi jedan od najvećih izazova je kako pronaći balans između javnog i privatnog života. Pogotovo je to teško kada nemate fiksno radno vreme kao što ga nemamo mi, narodne poslanice i poslanici, pa nam se dešava da nam radni dan traje od 10 h pre podne do 4 h ujutru narednog dana. Narodna skupština nema godišnji plan rada (iako je dužna da ga ima), tako da mi ne znamo koji su nam radni, a koji neradni dani tokom godine, kada će biti skupštinskih zasedanja, kada ćemo imati neke druge skupštinske obaveze, kada ćemo moći da planiramo godišnji odmor sa našim porodicama. Zbog skandalozno loše organizacije rada u Narodnoj skupštini, koja je pre svega odgovornost predsednika Skupštine, podjednako ispaštaju porodice poslanika vlasti i nas iz opozicije. Nama poslanicama koje imamo decu i koje ne živimo u Beogradu je posebno teško da organizujemo porodnični život kada krenu skupštinska zasedanja. Tada mi ne idemo kući po nekoliko dana, već ostajemo u Beogradu da prespavamo, pošto je fizički neizvodljivo da se nakon završetka radnog dana (za koji ne znamo kada će se desiti) putuje nekoliko stotina kilometara do kuće.

Svakodnevna putovanja na relaciji Vršac – Beograd su nešto što i meni oduzima puno energije i vremena. Iako imamo svoj auto i volim da vozim, kad god mogu biram da idem vozom ili autobusom, jer je lakše, ekološki odgovornije i mnogo jeftinije. Narodni poslanici po zakonu imaju pravo na besplatan javni prevoz i sećam se kada sam postala poslanica u avgustu 2022. godine i počela da koristim autobus i voz na liniji Vršac – Beograd, niko od konduktera nije znao da mi ispiše kartu sa nula dinara, jer im se nikada nije desilo da im je jedan od putnika narodni poslanik. Njima je bilo čudno kako to da narodni poslanik nema službeni auto i vozača, a meni je bilo čudno da niko od mojih prethodnika narodnih poslanika iz Vršca, Alibunara i Pančeva ne koristi javni prevoz da stigne do Beograda. Sad mi je pre neki dan, jedna konduktera u vozu zatražila da pogleda moju poslaničku legitimaciju, jer je nikada u uživo nije videla, a o njoj je učila na ispitu.

Moram da priznam da je i mojim sugrađanima Vrščanima bilo čudno kada su me videli na stanici da čekam voz ili autobus, jer mnogi misle da je posao narodnog poslanika posao koji donosi mnogo privilegija. Da bih ljudima pokazala da i u Srbiji postoje političarke i političari koji se svakodnevno voze javnim prevozom, a ne samo za potrebe predizborne kampanje, počela sam da pravim selfije iz voza i autobusa i da ih objavljujem na svoim profilima na društvenim mrežama i to je naišlo na velike simpatije i odobravanje. Slefiji iz voza i autobusa mi pomažu da mi brže prođe put, a mislim i da je korisno, jer su ljudi puni predrasuda o nama političarima, misle da mi živimo nekakve živote pod staklenim zvonom, odvojeni od naroda. Dominantni narativ u našem društvu je da politika kvari karakter i da će se svako ulaskom u politiku moralno iskvariti i isprljati. Upravo je obrnuto - karateri su ti koji kvare politiku. Ako u politiku ulaze nečasni ljudi, politika će postati nečasna rabora. Ako u politiku ulaze najbolji od nas – ona će biti važan i častan posao kao što i treba da bude.

BONUS VIDEO: