Šta su se na čuvenom sastanku 4. oktobra 2000. dogovorili Legija i Zoran Đinđić: Serija "Sablja" večeras počela sa emitovanjem i podsetila na jedan važan istorijski trenutak

Počela je sa emitovanjem dugo očekivana serija "Sablja" čija tema je ubistvo prvog demokratski izabranog premijera Srbije, Zorana Đinđića. Serija počinje jednim događajem koji se odigrao nekoliko godina ranije, sastankom Milorada Ulemeka Legije i Zorana Đinđića, 4. oktobra, dan uoči velikih demonstracija, posle kojih je pao režim Slobodana Miloševića.

U seriji "Sablja" je ovaj sastanak prikazan "kroz oči" scenarista i reditelja Gorana Stankovića i Vladimira Tagića i to ne treba shvatiti kao dokumentarac, već umetničko viđenje događaja koji je i dan danas obavijen velom tajne i o kome postoji mnogo različitih mišljenja, od onog da je taj susret bio ključan za uspeh 5. oktobra, do toga da je tu zapravo Ulemek obezbedio odstupnicu, a Đinđić izbegao potencijalno krvoproliće, ali i propast demonstracija. Kao političar, Zoran Đinđić je sigurno želeo da sve protekne bez krvi, ne samo iz humanih, već i iz praktičnih razloga, da on i drugi opozicionari ne bi bili obeleženi kao pučisti koji su preko leševa došli do vlasti.

Šta je službenik DB rekao?

O tom susretu je, pod imenom i prezimenom, govorio Milorad Bracanović, službenik Državne bezbednosti, koji je tada bio oficir za bezbednost Jedinice za specijalne operacije (JSO) čiji je komandant bio Milorad Ulemek Legija. Kada su se u novembru 2001. godine pobunili pripadnici JSO i blokirali auto-put kod Sava centra, jedan od njihovih zahteva bio je smena tadašnjeg rukovodstva Državne bezbednosti, načelnika Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Oni su tada za zamenika progurali upravo svog čoveka, bivšeg "bezbednjaka", Bracanovića. Zbog toga bi iskaz Milorada Bracanovića trebalo uzeti sa rezervom.

Legija nije hteo da ide, ali ga je Bracanović ipak ubedio da to uradi. Čudno u Bracanovićevoj priči je što mu je Legija predstavio Dušana Spasojevića kao "čoveka koga mu je poslao Đinđić".  Teško je za poverovati da Bracanović u tom trenutku nije znao ko je Dušan Spasojević Duća, kasnije ozloglašeni vođa zemunskog klana. 

Ulemek je na sastanak sa Đinđićem otišao, navodno, upravo sa Spasojevićem i Ljubišom Buhom Čumetom, tadašnjim vođom surčinskog klana. Mnogo je realnije da je Buha, preko nekih biznismena iz Surčina koji su bili bliski Demokratskoj stranci, mogao da bude spona između Đinđića i Ulemeka.

Nije sporno da se sastanak održao, zna se lokacija, Dobrinjska ulica, nedaleko od Ulice admirala Geprata iz koje je pucano na Zorana Đinđića. I Đinđić se premišljao da li da ide na taj sastanak, sve se dešavalo posle atentata na Ibarskoj magistrali na kolonu automobila u kojoj je bio lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, nestanka Ivana Stambolića, ubistva Slavka Ćuruvije. Đinđić je ipak rešio da rizikuje, otišao je do Dobrinjske i ušao u blindirano vozilo.

Ko je pozvao na dogovor?

Razlikuju se čak i verzije ko je koga prvi pozvao na dogovor, po jednoj, susret je inicirao Legija, po drugoj Zoran Đinđić.

Razgovor je vođen u četiri oka, od dvojice sagovornika, jedan je mrtav, drugi robija zbog njegovog ubistva. Mrtav je i Dušan Spasojević Duća, dok je Ljubiša Buha Čume živ. Neka pitanja će zauvek ostati bez odgovora ali je činjenica da su se Đinđić i Legija sastali i da su razgovarali. Do danas nije poznato da li su se nešto i dogovorili.

Prema pričama koje su kolale, navodno je Ulemek pitao Đinđića da li će opozicija da napadne policijske stanice i kasarne i da li će nasilno pokušati da preuzme vlast. Odgovor je bio odrečan. Đinđić je tražio od Legije da ne puca na demonstrante. Ni jedan ni drugi nisu rado posle toga govorili o tome. Tokom devedesetih bilo je dosta nasilnih demonstracija u Beogradu, od 9. marta 1991. godine kada su poginuli jedan policajac i jedan demonstrant, pa nadalje. Na ulicama je bilo mnogo oružja i ljudi koji znaju da ga koriste. Navodno je i među demonstrantima bilo grupa dobro obučenih i ozbiljno naoružanih ljudi. Verovatno su i DB, pa i Legija znali za to.

Niko nije bio siguran u potpunosti da će mu plan uspeti - ni Slobodan Milošević da će ga odbraniti njegova "pretorijanska garda" u vidu JSO, niti opozicija da će moći da obori Miloševića.

Došao je i taj, 5. oktobar 2000, datum kada je opozicija rešila da proglasi pobedu na izborima i preuzme vlast. Milošević je hteo po svaku cenu da očuva tu vlast. Jake policijske snage bili su u ključnim objektima koje je Miloševićev režim hteo da odbrani: Skupština tadašnje Savezne republike Jugoslavije, ali i po televizijama, na RTS-u, Studiju B. Dosta policajaca je bilo i u Policijskoj stanici Stari grad u Ulici majke Jevrosime, koja je najbliža zgradi Narodne skupštine. JSO, u punoj borbenoj gotovosti, bila je na rezervnom položaju, u zgradi "Ineksa".

Stotine hiljada ljudi se okupilo u centru Beograda, a protest je u jednom trenutku prerastao u nasilne demonstracije. Policija je ispaljivala suzavac, tukla se sa narodom, ali je prilično brzo popustila, jer su zgradu Skupštine branili i policajci iz Crne Gore koji su, kako je rekao jedan učesnik, sami govorili da nemaju pojma šta uopšte tu traže i da ne žele da tuku narod. Pala je Skupština, ali pala je brzo i Policijska stanica Stari Grad koju su demonstranti "osvojili".

Đinđić je obećao da demonstranti neće upadati u policijske stanice, ali, kako će se saznati mnogo kasnije, prvi u policijsku stanicu nisu upali obični ljudi, več članovi zemunskog klana koji su pokupili oružje.

Policija pucala na narod kod RTS-a

Najteža situacija je bila oko RTS-a, jer je tu je policija pucala na narod. Tu se proslavio Ljubiša Đokić, poznatiji Džo Bagerista, koji je išao svojim vozilom ispred demonstranata i tako ih zaštitio od metaka. Nažalost, u demonstracijama je stradala Jasmina Jovanović Milošević, demonstrantkinja koja je pala pod točkove kamiona. Bilo je ranjenih, ali, neverovatnom srećom, broj poginulih je ostao na nesrećnoj ženi.

Pala je i takozvana "TV Bastilja", kako su je opozicionari zvali. Gorela je Skupština, goreo je RTS, policajci su se masovno predavali, krili po ulazima ili jednostavno odbijali da intervenišu. Miloševićeva policija se, bukvalno, raspala. Tada je Milošević upotrebio poslednji adut - JSO.

Zvanično, "crvene beretke" su krenule da pomognu policajcima u zgradi RTS koji su bili opkoljeni i uplašeni, a neki su počeli već da beže iz Takovske preko Aberdareve ulice. To je možda bio i najkritičniji trenutak 5. oktobra, a možda i upravo ono o čemu su Đinđić i Ulemek razgovarali. Romansirana verzija glasi da su "crvene beretke" prešle na stranu naroda, da je neko pucao na njih, a da je Ulemek izašao, popeo se na hamer, skinuo fantomku i rekao: "Šta radite, braćo!", pokazao tri prsta i tu su se "crvene beretke" izgrlile i izljubile sa demonstrantima i svima je laknulo.

"Video sam kolonu hamera u Beogradskoj ulici, skoro kod Slavije. Znao sam ko su, po hamerima, uniformama i oznakama. Smejali su se i delili iz "hamera" flašice sa vodom ljudima na ulici. Rukovali su se. U oči mi je upao čovek koji je stajao u prvom hameru. On je jedini nosio fantomku na glavi i nije se mrdao niti pozdravljao sa ljudima, neko je rekao da je to Legija. Kolona je išla polako, nisu bili agresivni, ni odbojni. Mislim da je i njima laknulo, jer su se svi, skoro baš svi, smejali", rekao je jedan svedok demonstracija od 5. oktobra.

Jedan pripadnik JSO opisao je svojevremeno taj dan iz vizure te jedinice, a ona se ne podudara u potpunosti sa romansiranom verzijom najraširenijoj u javnosti.

"Krenuli smo na intervenciju, da izvučemo kolege koje su bile opkoljene i u opasnosti. Nismo tačno znali šta se dešava. Nismo tačno znali ni koliko je ljudi. Čim smo se pojavili na ulici, nastao je haos. Hameri su oklopljeni sa strane, a po nama je "pljuštalo" odozgo, sa zgrada. Pogledao sam gore i video nešto neverovatno, neku babu kako nas gađa saksijom sa terase. Pomislio sam: "Izginućemo svi, a nećemo ni stići gde smo pošli". Situacija je bila vrlo ozbiljna, nisu nam rekli koliko zapravo ima ljudi", ispričao je svojevremeno ovaj pripadnik JSO.

Ukoliko je dogovora i bilo, očigledno da obični specijalci o tome nisu znali ništa.

Ako se Ulemek do tada i premišljao šta da radi, tu je prelomio i JSO se "pridružila narodu" i desilo se bratimljenje na ulici. Do tada je policija već bila u rasulu, neki od demonstranata bili su naoružani što svojim oružjem, što oružjem koje su im predali policajci. I da su počeli da pucaju na demonstrante, teško da bi JSO, uprkos svim svojim sposobnostima, mogla u tom trenutku da preokrene situaciju u korist Slobodana Miloševića.

Bila je priča da je Ulemek sa Đinđićem dogovorio aboliciju za pripadnike JSO, ali je upravo on nagovorio učesnike atentata na Ibarskoj magistrali da se predaju i priznaju delo. Vrlo brzo su odnosi između Zorana Đinđića i JSO počeli da se zaoštravaju a ako je i bilo dogovora, on je prestao da važi.

Ubistvo Zorana Đinđića

Kulminiralo je sve 12. marta 2003. godine kada je ubijen Zoran Đinđić.

Konačnom presudom Vrhovnog suda 2009. godine osuđeno 12 učesnika u atentatu na ukupno 348 godina zatvora. Među njima je upravo Milorad Ulemek Legija.

VIDEO: Sekretarica Zorana Đinđića: Njegovim ubistvom izgubila je Srbija, ali i Evropa i istorija