Slučaj Petnica: „Sve se znalo od prvog klika foto-aparata“

Hronika 26. jun. 202121:13
Podeli:
Istraživačka stanica Petnica
Foto: N1

Nakon objavljivanja stravičnih svedočenja polaznica Istraživačke stanice Petnice, koje su uglednog predavače optužile za seksualno nasilje, oglasio se i Vladislav Radak, bivši polaznik, a danas mladi pisac i matematičar. Ispovest koju je nazvao "Senke nad Petnicom" i podelio na svom blogu prenosimo u celosti:

Scena koja se odigrala te davne 2003. godine, uz produžene senke koje se vuku po livadama iznad Valjeva, sa sobom nosi miris leta, solidnih obroka iz petničke menze, ali, iz nekog skoro nepoznatog razloga, i miris užasa ili napetih horor scena iz bioskopa, koje svoju najavu imaju u vidu gotovo neugodno idiličnih prizora koji prethode stravi. Tako sam ja, petnaestogodišnjak, nezreo polaznik ali pun sebe, đak Matematičke gimnazije, video postavku za scenu koja će se odigrati samo nekoliko trenutaka kasnije, i koja je i dalje ostala živa u sećanju, skoro dve decenije nakon toga.

Petnaest minuta, koji su imali težinu višesatnog bdenja, trajalo je osluškivanje tišine idiličnog kampusa Istraživačke stanice Petnica, koja je bezmalo bila najveća želja svakog srednjoškolca u Srbiji i šire, a uspeh u istoj poređen je sa uspehom na najvećim sportskim smotrama. Razlog moje naivne straže ispred posebnog prozora na kampusu nikom ko je bio polaznik Petnice ne bi bio iznenađujući, ali će tek gotovo dvadeset godina kasnije dobiti pažnju društva, koja je mnogo ranije bila preko potrebna.

Samo desetak sati pre nego što ću zauzeti stražarsko mesto, po prvi put u životu sam bio svedok poveravanja žrtve seksualnog uznemiravanja. Moja dobra prijateljica, takođe maloletni polaznik, u strahu mi je rekla da je izvesni vođa seminara, u Petnici poznat kao vrstan intelektualac, poznavalac nauke i čovek koji se pita za sve značajne publikacije (od kojih zavisi uspeh polaznika) na jedan vrlo neprijatan način pitao da li može da je fotografiše, posle jednog neformalnog druženja. Drugarica mi se poverila da je prvi put na fotografisanje, posle njegovog ubeđivanja da se radi o visokoj umetnosti, pristala, ali da se plaši da se neće na tome završiti. I ona i ja smo sada znali da su priče koje su godinama kolale Petnicom – tačne. Sada je ponovo morala da ide na konsultacije i njen strah je bio više nego opravdan. U slučaju da ona vrisne unapred dogovorenu lozinku, ja, autor ovih redova, bih sa svojih 15 godina i tri puta više kilograma, bio zadužen da uletim u kancelariju jednog od autoritativnijih ljudi u Petnici i glumim ljubomornog dečka.

Ništa od toga se nije dogodilo. Moja mlada prijateljica je izašla, kako se meni činilo, jedan milenijum kasnije, ponosno mi saopštivši da se oduprla ubeđivanjima i da je uspela da nagovori napasnika sa foto-aparatom da prethodno snimljene fotografije izbriše. Tada, u naivnosti naše mladosti, nismo mogli da pretpostavimo da desetine drugih devojaka nisu bile te sreće.

Mnogo godina kasnije, kada je većina polaznika iz tog vremena, koji uglavnom zarađuju za hleb kao naučnici diljem belog sveta, pročitala potresna, hrabra i iskrena svedočenja o zlostavljanjima izvesnog učitelja glume, svi smo znali da je samo pitanje dana kada će žrtve foto-aparata ozloglašenog S. iz Petnice istupiti javno.

Mnogi od nas nisu znali da su te žrtve istupale javno godinama.

I da ih niko nije saslušao ozbiljno.

U brzim i sporadičnim prepiskama sa mojim kolegama iz grupe ,,Nauka u Srbiji”, makar onih koji su bili stalni polaznici, ali i saradnici u Petnici, došli smo do sledećeg zaključka: za seksualno uznemiravanje i fotografisanje maloletnih i tek punoletnih lica u ovoj naučnoj stanici znalo se maltene od prvog klika ozloglašenim foto-aparatom. Nažalost, kao i u većini slučajeva, institucija, reputacija predatora i autoritet stajali su kao nepremostiva prepreka za uzbunjivače, dozvolivši time da predator, kao i u mnogim sličnim situacijama, bude zaštićen od bilo kakvih sankcija organizacije ili tužilaštva.

Kao što Jovana Gligorijević sjajno navodi u svom tekstu, institucije pribegavaju pogrešnim metodama za rešavanje ovakvih vrsta seksualnog uznemiravanja: okretanje glave, umanjivanje razmera samog zlostavljanja ili dovođenje u pitanje validnosti izjava žrtava. Mi kao naučnici koji širom sveta predstavljaju Srbiju, ali i Petnicu, u kojoj smo napravili prve ali krucijalne istraživačke korake, želimo da ukažemo na to da stojimo iza izjava žrtava jer smo i sami svedoci dešavanja koja su opisana u potresnom tekstu Jovane Gligorijević.

Petnica, Istraživačka stanica Petnica, Istraživački centar Petnica, zgrada
Foto: Shutterstock

Takođe želimo da ukažemo na to da je, posle svih afera koje su iznesene u javnost u poslednjih nekoliko godina, jasno da je u pitanju sistemski problem, u kom je bolan period priznanja, kroz koji svi moramo da prođemo, preko potreban ali ne i dovoljan uslov da se društvo transformiše u jednu zdraviju okolinu, u kojoj će mladi naučnici, umetnici, sportisti, ali i svi ostali moći da žive bez straha od seksualnog uznemiravanja, seksualnih predatora i seksualne eksploatacije.

Sigurni smo da slučaj u Petnici nije jedinstven, već da predstavlja samo vrh ledenog brega. Seksualni predatori su ustaljeni ne samo u našem društvu, već su se izborili za mnoge ugledne pozicije svuda u svetu. Od fizioterapeuta u gimnastičarskom klubu, preko žirija u takmičenjima mladih talenata, do uglednih profesora i naučnika. Samo udruženim delovanjem institucija, roditelja, nastavnika, u kombinaciji sa hitnim uvođenjem seksualnog obrazovanja, koje bi za cilj imalo prevenciju, prepoznavanje i prijavljivanje manipulativnog delovanja, možemo da napravimo korak u napred ka isceljenju društva koje je vekovima okretalo glavu od ovakvih problema.

Potrebna nam je kooperacija dečaka i devojčica, drugova i drugarica, trenera i nastavnika, direktora sportskih udruženja i šefova katedri, potrebna nam je pomoć lekara i psihologa, političara, roditelja i baka i deka. Potrebna nam je reforma institucija ali najpre nedvosmislena odgovornost ljudi koji su bili na vodećim pozicijama kada su naši prijatelji, kolege i saradnici bili seksualno uznemiravani ili zlostavljani.

Ali, pre svega, potrebno je da saslušamo žrtve. I da ohrabrimo hiljade njih koje nisu javno istupile da mogu da nam veruju.

Našli smo se utučeni ali ne i iznenađeni mnogim porukama kajanja uglednih profesora i naučnika koji su svoje đake i pulene slali u Petnicu, ne znajući da ih potencijalno šalju u grotlo pakla. Kao ljudi koji veruju u naučni proces, sigurni smo da saznanje javnosti za ovaj decenijama dug skandal i bolna transformacija koja mora da usledi

može samo da doprinese učvršćenju reputacije Petnice. Desetine hiljada polaznika nosi isključivo lepa sećanja iz ove obrazovne institucije i mnogi od njih su postali vrsni naučnici na koje smo danas svi ponosni. Sigurni smo da trenutna uprava Petnice neće više okretati glavu, već da će dati prostora žrtvama da iznesu svoja svedočenja i tužilaštvu da prikupi dokaze. Sigurni smo da će u budućnosti Petnica imati jasne mere prijavljivanja, procesuiranja i delovanja protiv seksualnog ili bilo kod drugog vida uzemiravanja. Ove bitne promene u našem društvu nemaju alternativu i potrebno je bezuslovno delovanje svih nas kako bismo sačuvali ne samo Petnicu već i poklekle obrazovne institucije, sportska udruženja, lokalno foklorno udruženje ili baletsku školu.

Stotine svetskih naučnika, baš kao i potpisnik ovih redova, sa nestrpljenjem očekuju novi poziv da na narednom petničkom seminaru otkriju tajne nauke hiljadama bistrih mladih glava, koje su, pre svega, željne znanja, druženja i zvezdanog petničkog neba.

To nebo je sada zagađeno i samo mi ga možemo očistiti.

Zajedno.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar