Piše Danijela Sekulić, sudija Privrednog apelacionog suda: Zakon je potpisan, ali spor tek počinje

Piše Danijela Sekulić, sudija Privrednog apelacionog suda

U pravu, forma nikada ne može u potpunosti da zameni legitimitet. Zakon može biti donet u skladu sa procedurom, a da istovremeno bude u suprotnosti sa duhom Ustava, osnovnim načelima podele vlasti i međunarodnim standardima koje je Republika Srbija preuzela i ratifikovala. Upravo u toj pukotini između formalne zakonitosti i suštinske ustavnosti danas se nalaze ovi zakoni.

Prva posledica toga neće biti politička, već praktična. Sudovi i tužilaštva će zakone primenjivati, ali uz vidljiv otpor struke, kroz različita tumačenja, minimalističku primenu i neujednačenu sudsku praksu. To nije bunt, već prirodan mehanizam samoodbrane pravnog sistema kada se pred njega postavi norma koja izaziva sumnju u sopstvenu svrhu i domet. Pravna nesigurnost se retko javlja naglo – ona se taloži, predmet po predmet.

Drugi, neizbežan korak vodi ka Ustavnom sudu Srbije. Ne kao političkom forumu, već kao jedinom organu nadležnom da odgovori na ključno pitanje: da li su zakoni koji zadiru u položaj sudija i tužilaca u skladu sa Ustavom, naročito sa načelima nezavisnosti sudske vlasti i zabrane političkog uticaja. Ključno pitanje ovde nije da li će postupci za ocenu ustavnosti biti pokrenuti, već kada će i na koji način Ustavni sud reagovati. Svako odlaganje nosi sopstvenu cenu – ne samo pravnu, već i institucionalnu.

Treći nivo posledica izlazi izvan granica Srbije. Evropska komisija ne reaguje impulsivno, ali reaguje uporno. Sporni zakoni već sada ulaze u izveštaje, preporuke i „concerns“, a ukoliko se proceni da je došlo do sistemskog odstupanja od evropskih standarda, vrlo je realno i uključivanje Venecijanske komisije. To ne znači momentalne sankcije, ali znači dugoročno slabljenje kredibiliteta pravosudnih reformi i dodatno usporavanje evropskog puta Srbije.

Najrealniji scenario, gledano iz iskustva, jeste da zakoni formalno ostanu na snazi, ali da vremenom budu korigovani – ne kroz priznanje greške, već kroz tihe izmene, podzakonske akte ili tzv. „harmonizaciju“ sa evropskim standardima. To je obrazac koji je već viđen. Loši zakoni retko padaju odmah. Ali još ređe prežive sudsku praksu.

Ovo, međutim, nije pitanje dnevne politike niti borbe vlasti i opozicije. Ovo je pitanje odnosa države prema sopstvenom Ustavu. Pravosuđe nije servis izvršne vlasti. Sudija nije instrument. A nezavisnost nije stvar dobre volje, već ustavna obaveza.

Zato rasprava o ovim zakonima ne sme stati njihovim potpisivanjem. Naprotiv – upravo sada počinje njen najvažniji deo. Jer država se ne meri brojem donetih zakona, već sposobnošću da podnese njihovu ustavnu i profesionalnu proveru.