Više
„U Srbiji se dogodio, valjda, jedinstveni slučaj u svetu, da je organizovani kriminal ušao je u stranke a policija je politizovana, pa zato postoji i selektivni odnos prema svedocima saradnicima i zaštićenim svedocima, umesto da se primenjuje jedinstveni sistem“, objašnjava kriminolog Dobrivoje Radovanović.
Pročitajte još:
Po njegovim rečima, mnogi ljudi koji su bili u srpskom programu zaštite svedoka, zbog straha i sumnji u sistem, pobegli su „glavom bez obzira“ iz zemlje u inostranstvo, tamo promenili identitet i započeli novi život. Iako je Zakon o zaštiti učesnika u krivičnom postupku usvojen još davne 2004. godine a kroz njega je prošlo više od 100 osoba, samih svedoka saradnika ali i članova njihovh porodica, Srbija kao da se još uhodava i navikava na tu instituciju.
„Svedok saradnik je osoba koja je neophodna da bi se razbila neka kriminalna grupa, to su ljudi koji su često spremni da učine sve da bi spasili svoju kožu, pa i da ispričaju sve što znaju o svojim bivšim saradnicima. Zbog toga su vrlo korisni za borbu protiv organizovanog kriminala i neophodan su instrument koji su prihvatile sve zemlje koje se suočavaju sa tim problemom“, objašnjava Radovanović.
Ono što je problematično je to što je u Srbiji uspostavljen sistem u kome se organizovani kriminal uvukao u sve pore društva. Ono što je najgore je što se inkorporirao u političke stranke.
„To se onda odražava na rad policije, koja je ispolitizovana, ali i sudstva i tužilaštva, koja nisu nezavisne. Čeka se politička odluka i po tome se postupa, a policija dobija naređenja od ministra koga je postavila politička partija. Zbog toga mnogi građani nemaju poverenja u institucije, a dosta ljudi koji su bili u programu zaštite svedoka pobegli su iz zemlje u inostranstvo i tamo promenili identitet“, dodaje Radovanović.
Zakon o zaštiti učesnika u krivičnom postupku u Srbiji je usvojen još 2004. godine i nekoliko puta je od tada menjan. Kroz njega je prošlo više od 100 osoba. Svedoci saradnici su odigrali važnu ulogu u nekim od najkomplikovanijih slučajeva kao što su suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića, suđenje pripadnicima zemunskog klana, proces protiv članova klana Šaranović.
Ipak, čini se da odnos države prema svedocima saradnicima nije isti, ali i kao da iz policije ponekad „cure podaci“ o svedocima. U slučaju za ubistvo Đinđića, likvidiran je Kujo Kriještorac, čovek koji je video ljude koji su istrčali iz zgrade u Admirala Geprata 14 iz koje su ispaljeni smrtonosni hici.
Ubijen je 1. marta 2004. sa desetak hitaca i to na svom kućnom pragu u Žarkovu. Kriještorac je prepoznao jednog od ljudi koji su istrčali iz zgrade, Vladimira Milosavljevića zvanog Vlada Budala, istaknutog člana zemunskog klana.
Kriještorac nije bio „lice iz kriminogene sredine“ niti „gradski lik“, pa postoji mogućnost da je njegovu adresu dojavio neko iz policije. Kriještorac je bio običan svedok. Njegovo ubistvo nikada nije rasvetljeno.
Za razliku od njega, Zoran Vukojević je bio vrlo značajan svedok, jedno vrem i zaštićeni svedok u postupku protiv Zemunaca. Bivši policajac je bio šef obezbeđenja vođa zemunskog klana, Dušana Spasojevića Duće i Mileta Lukovića Kuma. Nadgledao je ko ulazi, a ko izlazi.
Jedno vreme je bio u programu zaštite svedoka, a onda je odlučio da izađe iz njega, a što je potpuno neverovatno, srpske vlasti su mu to i dopustile. Njegovo unakaženo telo pronađeno je pronađeno pored auto-puta. Ustanovljeno je da je Vukojević mučen pre nego što je umro i da je telo bilo delimično spaljeno. Nikada nije tačno razjašnjeno da li je to bila osveta zbog svedočenja, ili vrlo prizemniji razlog, da su napadači, takođe članovi iste kriminalne grupe, zemunskog klana, mislili da on zna gde je novac i da su hteli mučenjem da dođu do tačne lokacije.
Možda i najpoznatiji svedok saradnik je Ljubiša Buha Čume, koji je bio vođa surčinskog klana, kriminalne organizacije iz koje je nastao zemunski klan.
„Zemunci“ su se od Surčinaca odvojili, naravno, uz pomoć tada aktivnih policajaca, pripadnika Jedinice za specijalne operacije. Uskoro je između bivših saradnika došlo do sukoba na život i smrt, a Ljubiša Buha je jedan od retkih koji je preživeo sukob sa zemunskim klanom.
Zauzvrat je svedočio protiv preživelih članova koji su, zahvaljujući i njegovom svedočenju, osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Ipak, na kraju je i sam Buha završio iza rešetaka i to zbog, za njega, smešnog krivičnog dela – podstrekavanja na falsifikovanje. Suđenje Čumetu je bilo dugo i mučno, prekidano čestim svađama optuženog Buhe sa postupajućim tužiocem, ali zaštićeni svedok je na kraju ostao nezaštićen i završio je u zatvoru.
Po rečima Dobrivoja Radovanovića, jedno od rešenja je da se služba koja bi se bavila zaštitom svedoka izmesti iz policije i da bude pod jurisdikcijom Specijalnog tužilaštva, kako bi bili nezavisni od ministra, policije i politike, mada je pitanje, po rečima Radovanovića, koliko su i tužilaštvo i sudstvo zaista nezavisni.
Ovo pogotovo postaje aktuelno posle serije skandala u koji su bili umešani visoki funkcioneri policije, kao i pripadnici onoga što je zamišljeno kao elitna jedinica policije – Služba za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK).
Od bivše državne sekretarke Dijane Hrkalović, preko nekoliko načelnika Policijskih uprava do većeg broja pripadnika SBPOK-a, vezivani su za narko klanove. Čak je i sam predsednik Republike svojevremeno izjavio da su 4 osobe bliske Luki Bojoviću ubijene dok su bile na policijskim „merama“.
Iako praćeni i prisluškivani, nijedno ubistvo ne da nije sprečeno, nego ni rasvetljeno. Neobično je i da niko od policajaca koji su pratili osobe na merama nije primetio nikakvu drugu pratnju niti ljude koji su im postavljali zasede.
BONUS VIDEO: Dijana Hrkalović dolazi u Specijalni sud
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar