"Neću odustati, tražim pravdu za svoje dete": Nastavlja se suđenje za eksploziju u fabrici u Lučanima, građani se okupili u znak podrške Milivojevićima VIDEO

Milovan Milivojević, otac nastradalog mladića obratio se okupljenima.

"Hvala vam što ste došli da me podržite u mojoj borbi. Neću odustati. Nadam se da će danas, nakon osam godina, ovo biti rešeno, makar na neki način. Neka donesu presudu, bilo kakvu. Četvrti put sam ovde, a 158 puta sam bio u Ivanjici. Tražim pravdu za svoje dete. Živi bili", izjavio je Milivojević.

"14. jula će osam godina kako mi je dete izgorelo pred mojim očima"

Kako smo pisali, Milovan je otac koji ne traži osvetu, već istinu, otac koji je postao simbol borbe protiv nepravde u sistemu koji pokušava da ućutka one najpovređenije.

Njegova snaga ne dolazi iz besa, već iz ljubavi prema sinu kojeg nije mogao da spasi, ali kojeg ne želi da izda – ni za života, ni posle smrti.

„14. jula će osam godina kako je meni dete izgorelo pred mojim očima. To je toliko teško, 158 puta sam se pojavljivao u sudu u Ivanjici. Naša korumpirana država je direktora „Namenske“ Radoša Milovanovića držala 40 godina na tom mestu, on je toliko bio moćan da radi šta hoće. On je mene tri puta tužio, pa čak i moju ćerku. Posle svega, agonija se nastavlja u Kragujevcu. Pokušavaju na sve načine da suđenje prolongiraju da bi odustao, ali ja neću odustati. Ni mrtav neću odustati. Ćerka i unuka su tu, moju borbu će neko nastaviti,“ rekao je nedavno u ispovesti za Nova.rs Milovan Milivojević, otac nastradalog mladića.

Otac nastradalog mladića objasnio je da u slučaju smrti njegovog sina nema nikakvih nejasnoća, sve je, kako kaže, kristalno jasno i dokazano. Molio je sud u Kragujevcu da izrekne presudu i konačno stavi tačku na bolnu priču koja traje već osam godina. Sve što želi jeste da se ova agonija, koja traje uporedo s tugom, konačno završi.

„Nikad srećan neću biti, ali bi me tračak sreće ogrejao kada bi se ovo završilo. Da mogu mom detetu da stanem ispred groba i kažem : “Nije te tata prodao, nije te izdao, nije te spasio, ali ne mogu da dozvolim da ga proglase krivim”. To mi je najveća bol, mrtvi su krivi, mrtva usta ne govore. Ne mogu to da dozvolim, direktor je pričao kako je moj sin kriv, kako je moj sin šutnuo bure, kako je moj sin ubio sam sebe i kolegu. To je nešto što ne mogu da podnesem, gledao sam svojim očima, da mogu bar koliko toliko da budem miran. Ali neću da stoji ljaga ta na detetu od 25 godina. Bol da obrišem ne mogu, ali postoji nada“, rekao je neutešni otac.

Godinama bez presude, bez pravde i bez prava na tugu, Milovan Milivojević se svakog dana bori sa istim pitanjem, kako živeti s nepravdom koja traje duže od same tragedije.

Ne traži zaborav ni utehu, već pravo da svom detetu pogleda u grob bez osećaja da ga je izdao.