Majka za KRIK : Sina nema, a policija meni stavlja lisice

Hronika 19. feb. 202113:15 > 13:27
Podeli:
Sanja Mihajlović. Foto: Miodrag Ćakić/KRIK

"Pretresli su nam kuću uzduž i popreko. Ja sam bila sve vreme sa lisicama na rukama u kući, srednji sin je bio na podu sve vreme, na stomaku sa lisicama na rukama iza leđa, sigurno jedno tri sata. Onda su me odveli sa lisicama, pred celim komšilukom, u 29. novembar (policijsku stanicu), skinuli me do gole kože i ispitivali me – gde je moj sin, da nije otišao na Kosovo jer smo mi odatle, i tako dalje."

Ovako je za KRIK pričala Sanja, majka Gorana Mihajlovića čije se ime našlo na listi petnaestorice muškaraca koji su misteriozno nestali tokom prethodne dve godine i pretpostavlja se da su stradali u obračunu domaćih kriminalnih grupa.

KRIK objavljuje ispovesti njihovih roditelja koji se bore da saznaju istinu o svojoj deci, iako ih policija drži u mraku i čak maltretira pretresajući im stanove i privodeći ih na saslušanja. Tabloidi na naslovnim stranama odnedavno objavljuju detalje o navodnim brutalnim mučenjima nekih od nestalih, što roditelje dodatno potresa. U razgovoru sa reporterima KRIK-a, otkrili su šta je prethodilo nestancima…

„Moj sin je rođen 1997, nestao je sa 21 i po godinu“, kaže Sanja Mihajlović.

Veljko Belivuk Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Porodica se 1999. godine doselila sa Kosova u Beograd, gde je Sanjin sin Goran upoznao devojku Katarinu sa kojom je dobio dete. Preko nje je, po svemu sudeći, došao u dodir sa kriminalnim svetom.

Katarinin otac Nenad Stanković osuđen je na 11 i po godina zato što je u specijalnoj laboratoriji u Resniku proizveo oko 100.000 tableta sintetičke droge ekstazi. U istom slučaju je osuđena i njena sestra Tijana, na sedam godina zatvora, a drogu su proizvodili 2017.

Goranova majka veruje da je njega privukao njihov način života – imali su dosta novca.

„Ja živim od svoje plate, koja je 36 hiljada dinara. Moj suprug radi kao vozač, s Kosova smo“, opisuje ona i kaže da je njen sin želeo više. „U medijima vam se stalno servira priča – avioni, kamioni, milioni, i dete koje je živelo u normalnoj porodici misli da sve to može bolje. (Katarinin) otac vodio je lep život, lagodan, imali su kafić, valjda deci to predstavlja sliku nečega kako bi i oni mogli da žive.“

Protiv Gorana policija je podnosila prijave zbog tuča, pucnjave, napada na policajca, kao i za otmicu, ali prema informacijama do kojih je došao KRIK nije osuđivan. Deo prijava je odbačen zbog njegovog nestanka.

On je prema roditeljima bio zatvoren i nije govorio čime se bavi, objašnjava Mihajlović. Ipak, priuštio je sebi neke stvari za koje nije mogao da ima novac – nekoliko meseci pre nestanka, između ostalog, kupio je „porše“.

„Sa sinom nisam razgovarala, nisam bila u dobrim odnosima sa njim, jer prosto nisam mogla da pređem preko nekih stvari – vidite da se tu nešto dešava i znate da neke stvari prosto neće imati dobar tok, a ja svoje dete nisam mogla da tapšem po ramenu i da kažem: ’E, super’“, kaže majka. „Mislili smo da će to nešto proći, da će se sve vratiti u normalu, ali nije.“

Seća se da je Goran koristio specijalnu aplikaciju za bezbednu komunikaciju na telefonu. „On ima ‘Skaj’. Ja sam tek skoro saznala šta je to“.

„Moj sin nije živeo sa nama odavno već, ali tad kad je nestao bio je u našoj kući. Nedelju dana pre nestanka zapeo je da se vrati kući – on, žena i dete. Bio je tu nedelju dana. Ja sam radila, on je rekao ocu da ide da se nađe sa nekim drugom i da se vraća uveče.“ Gorana, međutim, od tada nisu videli.

Goran Mihajlović. Foto: Privatna arhiva

Mihajlović je pribrana dok govori o svom sinu i njegovom nestanku. Iako se oseća bol u njenom glasu, dobro ga sakriva, a utehu pronalazi u borbi da sazna šta se desilo sa Goranom. Pošto taj odgovor od policije nije dobila do danas, počela je sama da istražuje. Saznala je s kim je Goran poslednji put viđen.

„Moj sin je nestao sa Ninom Šuntićem, vlasnikom kafića u Beogradu za koga sam čula da se sada nalazi u zatvoru u Španiji. Šuntić je odvezao mog sina. Zašto ga policija nikad nije pritiskala (da kaže šta se desilo)? Kažu – nema tela nema dela“, priča Goranova majka.

Ona je uspela da dođe do snimaka sigurnosnih kamera koje ovo prikazuju.

„Postoji snimak gde dolazi Šuntić ‘smartom’ po mog sina, moj sin parkira sa desne strane auto, tu ga i ostavlja, mesto je pokriveno kamerama, sve se vidi. On onda ode sa Šuntićem, a u pola pet popodne dolazi neki čovek sa bradom i kačketom i odvozi njegov auto. Auto je kasnije nađen na Novom Beogradu. Zar nije moglo da se pregleda ko ga je dovezao, kad je prošao, ko je ostavio auto na Novom Beogradu, znate koliko tu ima kamera.“

Iako je ove dokaze, snimke kamera, predala policiji, od njih nije dobila više informacija, niti joj je rečeno šta je na osnovu tih snimaka utvrđeno.

„Kažu, to su veliki bulevari, to ne može da se proprati. Ja znam da može i da se uveća i da se vidi ko je vozač“, besno kaže majka i dodaje da ne zna zašto policija tako „traljavo radi“.

Zna se samo da je u njegovom „poršeu“ parkiranom na Novom Beogradu policija pronašla pištolj za koji nije imao dozvolu, zbog čega je protiv Gorana podneta krivična prijava u aprilu 2019, nakon što je već nestao. Postupak je obustavljen prošle godine.

Majka je uporno insistirala da joj policija kaže šta je saznala u vezi sa nestalim sinom.

„Bila sam u policiji dvadesetak puta, možda i više. U početku sam išla svake ili svake druge nedelje. Ja mislim da njima svane ako mene nema četiri nedelje“, objašnjava. „Jako su neprijatni bili prema meni iz sedmog odeljenja, to je odeljenje koje se bavi nestalima, gde su rekli otprilike: ’Da li imate neke nove informacije? Pa što ste došli? Nije ovo ulica da tako, kad vam padne na pamet, dođete. Morate da zakažete’.“

„Ja hoću da nađem svoje dete. Ako je mrtav, hoću da ga sahranim kako dolikuje, imam pravo da znam šta se desilo,“ kaže majka. „Čime god da su se bavili (nestali mladići), šta god da su radili, niko nema pravo da im oduzme život.“

U trenutku kada pate za nestalom decom i traže odgovore, policija produbljuje agoniju ovih porodica. Nimalo prijatno su se policajci poneli prema Mihajlović i Gordani Marjanović, zbog čega su se majke osetile kao da su osumnjičene za nestanak svoje dece.

Policija je naslino upala u njihovu porodičnu kuću u Resniku.

„Pretresli su nam kuću uzduž i popreko. Ja sam bila sve vreme sa lisicama na rukama u kući, srednji sin je bio na podu sve vreme, na stomaku sa lisicama na rukama iza leđa, sigurno jedno tri sata. Onda su me odveli sa lisicama, pred celim komšilukom, u 29. novembar (policijsku stanicu), skinuli me do gole kože i ispitivali me – gde je moj sin, da nije otišao na Kosovo jer smo mi odatle, i tako dalje“, priča ona.

Šarac ubijen u sačekuši

Nenad i Gordana Marković, roditelji dvadesetdvogodišnjeg Strahinje koji je nestao u junu prošle godine, nemaju ni najmanje poverenja u ovu instituciju. Otac objašnjava da radi u kovačkoj radnji, a majka u prodavnici.

Protiv njihovog sina, Strahinje Markovića, vodilo se nekoliko postupaka, uključujući nošenje pištolja, falsifikovanje dokumenata i dilovanje droge. Osuđivan je samo zbog pištolja na uslovnu kaznu 2018. godine. Sa tužilaštvom se dogovorio da plati novac u humanitarne svrhe kako ga ne bi optužili za falsifikovanje, dok za drogu nije bilo dokaza pa je istraga obustavljena.

Živeo je u iznajmljenoj kući u naselju Trešnja nedaleko od Beograda. Roditelji, sa kojima je bio blizak, sa njim su proveli dan pred nestanak i otišli uveče svojoj kući – ne sluteći da ga više neće videti.

Gordana Marković. Foto: Miodrag Ćakić/KRIK

Sledećeg jutra ih je pozvala Strahinjina trudna devojka i rekla da ne može da ga dobije na telefon. Nije bio u kući i roditelji su krenuli u potragu.

Strahinjin drug Nikola Kačarević, kako su ispričali, javio im je da je on uhapšen pa su poslali advokata u policiju. „Meni je advokat rekao da mu je osoba koja je radila na prijavnici kazala da je priveden u svojstvu građanina i ako mu bude trebao advokat, zvaće“, objašnjava Strahinjin otac Nenad.

Ipak, vreme prolazi, Strahinje nema, pa je zabrinuta majka otišla u policiju. „Odem u 29. novembra (policijsku stanicu), a oni mi kažu da on uopšte nije priveden.“

Roditelji su tada prijavili nestanak. „Prijavili smo odeljenju za nestala lica i išli smo par puta posle toga. Rekli su da će nas obavestiti ukoliko nešto budu imali. Oni mene nijednom nisu pozvali, nijednom“, priča uznemirena majka nestalog Strahinje.

I ovi roditelji su počeli sami da istražuju nestanak sina.

Strahinja Marković. Foto: Privatna arhiva

„Došao sam do saznanja da je ‘mercedes’ koji je koristio Strahinja parkiran ispred kuće Aleksandra Šarca“, kaže otac. „Isti dan kad je Strahinja nestao“, dodaje majka.

Šarac je, inače, ubijen u sačekuši oktobra prošle godine u tržnom centru „Ušće“ u Beogradu, četiri meseca nakon što je Strahinja nestao.

„Našao sam njegov telefon i kontaktirao ga. Šarac mi kaže: ‘Strahinja je parkirao kola juče oko šest sati kod mene i otišao je taksijem’. Ja kažem: ‘Druže, daj mi na kameri da vidim broj taksija u koji je ušao’, on kaže: ‘Ne radi mi kamera, a ne znam ni da li je otišao taksijem ili peške, da l’ ga je neko čekao’. Sve mi je to bilo sumnjivo“, priča Nenad Marković.

Strahinju je sa Šarcem upoznao Kačarević, tvrde roditelji, i to nekoliko dana pre nestanka.

„Mi smo sve to naveli i u policiji, policija je rekla da ih je zvala, da su išli na poligraf, međutim, mi smo kasnije čuli da su i jedan i drugi odbili poligraf – i Kačarević i Šarac“, priča majka i dodaje da se policija nije potrudila ni oko kamera koje su zabeležile momente pred Strahinjin nestanak.

Ispovesti roditelja nestalih mladića možete pročitati na sajtu KRIK-a.

Komentari

Vaš komentar