3
Teritorijalna podeljenost navijačkih grupa u Beogradu odavno je nadjačana apetitima koje imaju prema ilegalnim poslovima, najčešće sa drogom. Takav je slučaj sa grupom „Janjičari“, odnosno „Principi“, čijim se usponom i padom bavimo u ovom delu velikog serijala.
Verovatno najozloglašenija navijačka grupa u Srbiji, gledajući kroz dokaze u optužnici koje je sud podigao protiv njenih sadašnjih vođa, navijačka grupa „Principi“, iako bi pridev „navijačka“ trebalo da se zameni znatno grubljim, počela je snažno da se probija na tribinu 2013. godine.
Kao prelomni trenutak pratioci prilika uzimaju utakmicu koju su u Beogradu igrali Partizan i Fenerbahče novembra 2013. godine, kada je došlo do krvavog sukoba „Alkatraza“ i „Zabranjenih“, a taj događaj bio je ujedno povod da država objavi još jedan u nizu obračuna sa huliganima i kriminalcima. Prepričavalo se tada da su Aleksadar Stanković zvani Sale Mutavi i Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja preuzeli tribinu, kako se kolokvijalno naziva prevlast na stadionu, od Kimija Radisavljevića i njegovih „Alkatraza“. U to vreme, „Alkatrazi“ su javnosti bili poznati po brutalnim incidentima koje su izazivali…
Interesantno je da su prvenstveno Stanković, a zatim i njegov tada najbliži saradnik Belivuk, do tog trenutka na tribini obavljali posao obezbeđivanja pojedinih vođa navijača. Međutim, tada dolazi do prelomnog trenutka kada im okreću leđa i osnivaju navijačku grupu „Janjičari“ sastavljenu od mladića koji čak nisu bili ni simpatizeri Partizana. Stanković je, podsćenja radi, bio navijač Zvezde.
Kao vođa „Janjičara“, grupe na kojoj će kasnije nići i „Principi“, Stanković je stvarao snažne veze sa upravom Partizana. Paralelno sa zauzimanjem tribine, Stanković se okruživao osobama koje su ranije osuđivane za nasilje, a u prilog mu je išlo i to što su pojedine vođe „Alkatraza“ zbog ubistva Brisa Tatona uveliko bile u bekstvu.
Trenutak u kom je srpska javnost bliže videla Stankovićevo lice, doslovno, jesta onda kada su Belivuk, Darko Ristić i on napali telohranitelje direktora Partizana Miloša Vazure na parkingu stadiona u Humskoj ulici. Napad su zabeležile sigurnosne kamere, a snimak je kasnije isplivao u javnost i na njemu se vidi kako Belivuk laktom udara Vazurinog telohranitelja, usled čega ovaj pada, a zatim ga Belivuk i Ristić šutiraju dok Stanković scenu posmatra sa strane, a zatim ga i sam u prolazu udara. Tada je nastao i onaj čuveni kadar u kom Stanković podiže srednji prst ka sigurnosnoj kameri, te se taj potez, iz ovog konteksta, može posmatrati kao poruka javnosti i najava za ono što sledi.
Iako je osuđivan na zatvorske kazne, Stanković je, kako je pisao KRIK, 12 puta uspeo da izbegne odlazak u zatvor, pravdajući odlaganje komičnom medicinskom dokumentacijom. Jednom prilikom zamolio je sud da ga ne šalje u zatvor jer je, dok je bio zaposlen kao trener u sportskom društvu Partizan „radno angažovan na poslu koji ne trpi odlaganje“ i rekao da bi naneo štetu Partizanu i sebi ukoliko bi prekršio ugovor. Zahvaljujući ovoj poslovnoj obavezi, izveštavao je KRIK, dva puta mu je odložen zatvor.
Stankovićeva vladavina trajala je sve do mafijaške likvidacije u blizini Centralnog zatvora u Bačvanskoj ulici kada je i dalje zvanično nepoznati napadač otvorio vatru na njegov „audi“. Tada je ranjen i njegov telohranitelj Milorad Đurić, zatvorski čuvar na godišnjem odmoru koji je radio kao njegovo obezbeđenje.
Stankovićevo ubistvo izazvalo je gotovo vanrednu situaciju u državi, o čemu svedoči hitna konferencija tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića koji je specijalno za tu priliku doputovao iz Niša. Objavljen je dobri, stari rat mafiji, a fudbaleri Partizana su se na sledećoj utakmici pojavili u majicama sa Stankovićevim likom i stihom navijačke iz pesme – „dobro pamtim sve“, dok je uprava kluba platila čitulju u novinama.
Ni na konferenciji za medije, ni prilikom obećanja Aleksandra Vučića da će pronaći Stankovićevog egzekutora, niko se nije setio da pomene da bi taj mladić, kako su ga bližnji opisivali uzorni sportista, trener i student ekonomije, možda i bio živ da je kobne večeri, umesto u kafiću u Bačvanskoj, bio u istoj ulici, samo u Centralnom zatvoru.
Međutim, iako je rafalima tog oktobra prakično ugašena navijačka grupa „Janjičari“, na njenim čaurama iznikli su surovi „Principi“, navijačka grupa koja, kao i mnoge, samo na to liči.
Paralelno sa Stankovićem, kao njegova desna ruka, i Veljko Belivuk je u beogradskom podzemlju i Partizanovoj tribini je gradio „ugled“ i moć. I njihova veza sa visokorangiranim pripadnikom Žandarmerije Nenadom Vučkovićem zvanim Vučkom podgrevala je sumnje da ova grupa ima uporište u vlasti koje joj omogućava zaštitu. Navodno je upravo Vučković tada predstavljao sponu između Stankovićeve, odnosno Belivukove grupe, i vrha policije na kom se nalazila bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović koja je ove navode u nedavnim istupima demantovala, tvrdeći da nema nikakve veze sa Veljom.
Optužnica koju je tužilaštvo podiglo protiv Belivuka, Marka Miljkovića i pripadnika njihove kriminalne grupe govori da se iza navijačke grupe „Principi“ sve vreme krio brutalan odred za ubijanje, te je navijanje bio samo paravan za kriminalne radnje – ubistva, otmicu, silovanje, dilovanje narkoticima i oružjem, reketiranje…
Iako je krcata jezivim fotografijama i porukama dobijenih sa dešifrovane „Skaj“ komunikacije, koje odbrana okrivljenih po svemu sudeći planira da obori, optužnica ne donosi odgovore na osnovna pitanja – kako je napravljena i čiju je zaštitu uživala?
Bonus video: Veze između „kavčana“ i grupe Velje Nevolje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
