"Džonić nije sam ubio moje najmilije, nekoga neće stići pravda": Majka ubijenog vlasnika menjačnica neutešna

Stojanka, iako nema nikakve sumnje da će Džonićeva kazna biti potvrđena, ističe da zbog svega ovoga ponovo preživljava najteže trenutke u svom životu.

"Imam poverenja u sud, već jednom su ga osudili na doživotnu robiju i verujem da će to učiniti opet. Međutim, ono što mene i dalje muči je to što verujem da je Goran imao pomagača koji nikada neće biti kažnjen. Verujem da sam tog čoveka jednom videla, kada je stajao kolima ispred njihove kuće ali se nisam setila da mu zapišem broj tablica. Smatram da Džonić nije mog sina i njegovu porodicu pobio sam jer neke stvari ni do danas nisu nađene zbog čega verujem da se nalaze kod njegovog saučesnika. Pre svega, mislim da nije pronađen sav novac ukraden od moga sina, te da je jedan deo kod Džonićevog pomagača. Nisu pronađeni ključevi od stana moga sina, niti njegov pištolj koji je nestao nakon ubistva, Ali Džonić neće da oda saučesnika nego se još pravi lud i tvrdi da ima rupe u sećanju", priča majka ubijenog čoveka.

Ističe da veruje da je novac bio glavni ali ne i jedini motiv Džoniću da liši života brata od tetke i njegovu porodicu.

"Stalno su kukali da su dužni a pet kuća imaju, Goran je primao penziju, njegov otac je dobijao tri hiljade evra kao inostrani penzioner, sinovi mu rade i snaha, ne znam kako su mogli da duguju. Džonić je znao da moj sin skuplja pare da ćerki kupi stan, Goran ga je čak zamolio da pogleda neku nekretninu koja bi bila dobra za Lidiju. Džonić je bio zavidan, bilo mu je krivo što Goran hoće svom detetu da kupi stan. Nerviralo ga je i što su imali lepa kola, imao je običaj da mom sinu kaže : - Samo ih lickaš! Mrzeo ih je, ali ne mogi da shvatim kako je mogao da ih pobije i to tako podmuklo na prevaru. Zaustavio ih je i zamolio da ga odvezu do obale Morave jer mu je navodno nestalo benzina u motoru a onda ih je pobio, zapalio i bacio u rupu. Samo mogu da zamislim taj užas jer nikada nisam otišla do tog mesta gde su pobijeni, to moje srce ne bi moglo da podnese", nastavlja Stojanka.

Kaže da smatra da je Džonićeva supruga znala za zločin ali da je tu tajnu skrivala.

"Nikada ne mogu da zaboravim te dane pre nego što su pronađeni, na kakvim sam mukama bila. Još mi Suzana kaže da ne brinem, jer su bar zajedno. Zajedno u smrti, pa kakva je to uteha. Da mi je bar unuku poštedeo, nju nikada neću prežaliti. Ne mogu da zaboravim kako je dolazila i kupovala mi namirnice, stalno je govorila: "Neću bako da mi budeš gladna". To je bio anđeo na zemlji, takvo dete se više ne rađa. Svi su je voleli, uvek je vodila drugarice u poslastičaru i ona bi plaćala račun, svakome je htela samo dobro da učini. Pile moje, mrava nije zgazilo a ubiše ga kao pseto", naricala je očajna baka.

Odluka o potvrđivanju doživotne robije koja se očekuje, Stojanki nije dovoljna satisfakcije za ono što joj je učinjeno.

"Sudijama svaka čast, znam da nisu mogli teže da ga osude. Da mu ja sudim i on bi goreo kao što je zapalio moju decu. Ovako ostavljam da mu sudi Bog, nadam se da će njemu i svima što su krivi što je moja kuća prazna, život biti crn kao što je sada moj", zaključila je Stojanka Đokić.

Apelacioni sud danas odlučuje o Džonićevoj žalbi. Ima mogućnost da je odbaci i potvrdi prvostepenu presudu, ukine je i predmet vrati na ponovno odlučivanje Višem sudu ili da prvostepenu presudu preinači i Džoniću izrekne blažu kaznu.