Ogromni protesti, najskuplji fakulteti, obrazovni aparthejd: Vučić je ideju za vaučere uzeo od diktatora Pinočea i evo kako se to završilo

Autorke teksta: Jelena Tušup i Ana Marković

Sistem vaučera u Čileu - studija slučaja

Najpoznatiji primer uvođenja vaučera u školski sistem je Čile, uveo ih je tamošnji vojni diktator Augusto Pinoče početkom osamdesetih godina prošlog veka, a cela priča je kulminirala masovnim protestima i nemirima u kojima je na stotine hiljada studenata i građana Čilea zahtevalo da se taj nepravedni sistem ukine i da se obrazovanje vrati na državno finansiranje, odnosno na sistem koji najviše liči na ono što trenutno imamo u Srbiji, a što aktuelna vlast želi da promeni.

Drugim rečima, vlast želi da nas uvede u Pinočeov sistem, dok su Čileanci 40 godina od uvođenja tog sistema zahtevali da se vrate na ono što trenutno ima Srbija.

Ali, krenimo redom.

Pošto je Pinočeov sistem vaučera uveden još pre četiri decenije, bilo je sasvim dovoljno vremena da se sprovedu ozbiljne naučne i ekonomske studije njegovih efekata i izvedu određeni zaključci. A oni nisu nimalo blistavi i ako bi aktuelna vlast želela da ih posluša, utvrdila bi sledeće:

1.Zatvarane su državne škole - pošto je na početku uveden neselektivan sistem, roditelji su mogli da biraju da li decu da pošalju u privatne ili državne škole, što je rezultiralo da broj učenika u državnim školama padne sa 78% na 50%, zabeležio je Columbia Political Review.

2.Jaz između siromašnih i bogatih učenika je rastao - ovo je ključna posledica koju je zabeležila većina istraživanja na temu Pinočeove reforme školskog sistema. Takođe, došlo je do segregacije između učenika koji su poticali iz siromašnijih porodica, u odnosu na višu srednju klasu i bogatije slojeve.

3.Reforma koja je trebalo da smanji nejednakost nije uspela - Zbog rastuće nejednakosti prilika u obrazovanju zbog Pinočeove reforme, čileanska Vlada je ponudila nove reforme 2008. koja je trebalo da obezbedi prednost najsiromašijim 40% učenika i studenata i otvori im vrata boljih škola. Međutim, da to nije urodilo plodom pokazuju i veliki protesti iz 2011. kada su studenti i građani izašli na ulice zahtevajući da se ojača sistem državnog školstva kao jedini garant kakve-takve jednakosti obrazovnih šansi.

4.PISA testovi su bili dobri, ali… - Zagovornici sistema vaučerizacije su podvlačili da je Čile imao najbolje rezultate u PISA testovima od svih latinoameričkih zemalja, međutim, ne u svim aspektima. Mario Waissbluth, čileanski profesor i nacionalni koordinator programa "Educassion 2020" navodi da je Čile, od 65 zemalja koje su učestvovale u PISA testiranju, zauzeo 64. mesto po stepenu segregacije po društvenim slojevima u školama i koledžima. Jedino je Peru imao društveno podeljeniji obrazovni sistem. Profesor Waissbluth to opisuje kao "obrazovni aparthejd" i istakao da je upravo to bio razlog protesta i nemira.

"Vaučerizacija je podmukli udar na državne fakultete"

“Do protesta u Čileu 2011. dovelo je, pre svega, opšte poskupljenje. Prvo prevoza, a potom i školstva. Vaučeri su uvedeni kao univerzalni princip na svim nivoima. Poenta je bila da možete da dobijete vaučere u nekoj vrednosti i da sa njima upisujete u škole. Međutim, posledica toga je da su univerziteti znatno poskupeli, pa se vaučerizacija zapravo pretvorila u dužničko ropstvo. To je neka neoliberalna ideja, koja kad se primeni u praksi ima poprilično loše rezultate. Države, koje su uvele ovaj sistem vrlo brzo su ga i napuštale. Dešavalo se da recimo studenti dobiju 3.000 dolara za upis u školu, a kompletno školovanje je 10.000, pa moraju da obezbede druge vidove stipendiranja. Ukoliko to ne uspeju moraju da podižu kredit i opet se zadužuju", objašnjava za Nova.rs Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka Univerzteta u Beogradu.

Uvođenje vaučera je kao i najava stranih fakulteta način osvete države prema univerzitetima.

"Mislim da je Vučićeva ideja da se budžetska mesta za visoko školstvo pretvore u vaučere. Vi dajete srednjoškolcima recimo vaučer za upis na fakultet bez prijemnog ispita i bilo kakve provere znanja, što znači da mogu da upišu bilo šta. To je direktan udar na državne univerzitete. Isto je bilo i sa najavama uvođenja stranih fakulteta, samo zato što režimu sada smeta naš državni univerzitet. To nije smislena politika, nego ad hok vrsta osvete univerzitetu, a za države poput Srbije, bez javnog školstva i sa ovakvim privatnim univerzitetima, kakve imamo, to bi značilo katastrofalne posledice po društvo u budućnosti, što se tiče samog nivoa obrazovanja i statusa", naglašava profesor.

Cilj je urušavanje obrazovanja i ukidanje težih fakulteta, ističe on.

"Mi sada imamo jedan vredan univerzitet, koji bi tom vaučerizacijom bio delom urušen. Vlast ide ka tome da ohrabri što više studenata da uzmu te vaučere, što će neki i učiniti. Međutim, kad nemate nikakve kvote za upis, to znači da će neki delovi univerziteta odumirati, oni koji su neatraktivni ili teški. Reč je o zlonamernoj ideji, koja je u rangu sa onom nezakonitom Uredbom. Za takvu ideju, takođe, mora da se menja zakon. Vaučerizacija podrazumeva usmereno finansiranje, znači ne državnih univerziteta nego studenata. Sad smo taman došli do nekog obrasca finansiranja sa poslednjom izmenom Zakona, koji bi sad opet da menjaju i to na veliku štetu državnog univerziteta. Ono što je isto važno, a tiče se politike sa vaučerima, je da takav sistem možda ima smisla tamo gde imate jako privatno školstvo, a loše javno. Kod nas se međutim neće popraviti obrazovanje, već će opasti, posebno beogradski univerzitet, koji stoji stabilno već jako dugo i ima visok rang”, kaže profesor Pavićević.

Kako je sve počelo?

Vojni diktator Augusto Pinoče, poznat po brojnim kršenjima ljudskih prava (suspendovao je parlament i zabranio političke partije, više od 2.200 njegovih političkih protivnika je ubijeno, preko 30.000 završilo u zatvorima, mnogi od njih mučeni), želeo je da sprovede i ekonomske reforme u zemlji.

U tome su mu pomagali đaci poznatog američkog ekonomskog teoretičara, profesora Miltona Fridmana, koji se, između ostalog, zalagao za uvođenje vaučera u američki obrazovni sistem kao osnove za podizanje konkurentnosti među američkim školama, i samim tim, podizanje kvaliteta obrazovanja.

Taj sistem u SAD, međutim, nikada nije zaživeo na višem nivou, osim u nekim gradovima poput Vašingtona ili Milvokija. Američki Kongres je odbacio predloge američke sekretarke za obrazovanje u prvoj Trampovoj administraciji Betsi DeVos za uvođenje federalnog sistema vaučera u dva navrata - 2017. i 2018. godine.

Sistem vaučera uključuje državne suvbvencije ili poreske olakšice koje roditeljima omogućavaju da biraju da li će njihovo dete ići u privatnu ili državnu školu, odnosno fakultet. U Čileu je taj sistem isprva bio neregulisan, te je doveo do razlika u prilikama, odnosno siromašniji su prošli lošije od bogatijih i dobili lošije obrazovanje, a ukupan kvalitet obrazovanja, što se videlo po rezultatima na testovima, nije poboljšan. U početku, visina vaučera nije zavisila od pimanja porodice, a privatne škole su mogle da biraju učenike po osnovu zasluga. Učenici su pohrlili u privatne škole, što je dovelo do zatvaranja državnih. Došlo je i do segregacije učenika iz različitih socio-ekonomskih slojeva.

Pošto je ovaj sistem očigledno bio nepravedan, a nije doneo ni rezultate u pogledu kvaliteta obrazovanja, tadašnja predsednica Mišel Bačelet sprovela je reformu koja je trebalo da ublaži razlike. Donesen je Zakon o subvencijama za prioritetne učenike (SEP), kojim je priznato da obrazovanje učenika iz siromašnijih sredina zahteva dodatna sredstva.

U okviru zakona, vaučeri za „prioritetne učenike“ (najsiromašnijih 40%) vredeli su 50% više. Škole koje su imale veliki procenat ovih učenika dobijale su dodatna sredstva, ali su morale da se odreknu naplate školarine tim učenicima, da ih ne biraju po zaslugama i da učestvuju u sistemu državnog nadzora. Rezultati na testovima su se poboljšali, međutim segregacija se nije smanjila ni pet godina nakon primene zakona.

Istraživanje Benjamina Feigenberga, Rui Yana i Stevena Rivkina, objavljeno u oktobarskom izdanju The Economic Journal-a iz 2019. godine, govori da "ne postoji dovoljno dokaza da je SEP reforma značajno smanjila jaz u postignućima ili donela veće koristi u školama koje su učestvovale u programu. Umesto toga, pokazuje se da su poboljšanja za učenike iz siromašnih slojeva uglavnom iluzorna". Škole, kako se pokazalo, dodatna sredstva nisu koristile u skladu s propisima, odeljenja tih škola u koja idu siromašniji učenici nisu se smanjila, kvalitet nastave u tim školama nije poboljšan, a učennici iz siromašnijih sredina nisu prelazili u kvalitetnije škole, iako su im one sada bile dostupne.

Kako se sve završilo?

Studentski protesti u Čileu, koji su buknuli 2011, a bili su praćeni i nemirima u Santjagu i većim gradovima, imali su zahteve da država ponovo u većoj meri finansira visoko obrazovanje, da se ukine princip profita u ustanovama visokog obrazovanja i da se poboljša njegov kvalitet, kao i da se smanji jaz između bogatih i siromašnih. To je obrazovanje učinilo centralnom temom svih budućih izbornih kampanja i previranja.

Ako posmatramo više i visoko obrazovanje - ono što nas zbog paralela sa Srbijom najviše zanima, treba reći da je 2012. u Čileu 80% studenata bilo upisano na privatne fakultete. Više od 50% mladih Čileanaca (19-24 godine) upisivalo bi fakultet, ali samo 19% njih bi diplomiralo, što govori o sistemu koji upisuje mnogo, ali mali broj njih uspeva da diplomira.

Čileanski univerziteti su među najskupljima u svetu kada se mere prema BDP per capita i imaju jako visoku stopu "odustajanja" studenata. Takođe, procenjuje se da čileanske porodice u proseku plaćaju 75% troškova studiranja, u poređenju sa SAD gde je 40% tereta troška na porodicama studenata, a u Skandinaviji je to 5%.

Od svih OECD zemalja, Čile ima najmanju državnu potrošnju na visoko obrazovanje. Više od 80% prihoda univerziteta u Čileu dolazi iz ne-državnih izvora. Zbog toga ni ne čudi što svake godine raste broj studenata koji idu da studiraju u inostranstvu.

Podsećamo, jedan od prvih poteza novog ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića je formiranje Radne grupe za izmenu Zakona o visokom obrazovanju. On je u istu imenovao dekana Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića, a da ga o tome prethodno nije ni obavestio. Takođe, univerziteti nisu zvanično obavešteni ni o tome kakve promene sve na umu ima ministar koji inicira izmene zakona, ali se među profesorima već nezvanično priča o tome šta se sve sprema fakultetima.

Jedna od ključnih promena koja se pominje je, kako saznaje Nova.rs, upravo uvođenje vaučera iz budžeta, koji bi se dodeljivali studentima, a oni bi onda birali da li će na privatni ili državni fakultet. Na stolu je po svemu sudeći i odredba koja bi stranim univerzitetima omogućila da rade i izdaju diplome bez da su prethodno prošli postupak akreditacije pred Nacionalnim telom za akreditaciju.

S obzirom na istorijske fakte iz Čilea, sa kojima smo upoznati u većem delu ovog teksta, jasno je čime bi pomenute izmene zakona mogle da rezultiraju u Srbiji, u kojoj već šest meseci vlada najveća kriza svih društvenih činilaca, a pre svega visokog obrazovanja, kakvu državni univerziteti ne pamte od svog osnivanja.

Autorke zahvaljuju VDJ na ideji i informacijama u procesu pisanja teksta

***