5
Danas se navršavaju tri godine od smrti Veselina Simonovića, prvog glavnog urednika i osnivača portala Nova.rs. Nešto više od hiljadu dana od njegovog preranog odlaska, reči koje je izgovorio i napisao o (političkom, društvenom, mentalnom) stanju Srbije i dalje su aktuelne. Nažalost, aktuelnije nego što bismo voleli.
Novinarstvo je takva „nauka“ da, ako se radi dobro i pošteno, može, kao što vidite, da prevaziđe smrt, odnosno fizičko odsustvo autora iz jednog društva. Ako se radi naročito dobro – kako je to Vesa činio – onda analize koje ostaju iza vas odjekuju još dugo nakon prestanka aktivnog bavljenja novinarstvom. Ako se to kojim slučajem dešava u Srbiji, onda ti tekstovi zvuče kao da su pisani – juče.
Utoliko gore po Srbiju.
Evo, recimo, u danima koji su iza nas, svedoci smo jedne od retkih pozitivnih diplomatskih aktivnosti Srbije u demokratskom svetu. Ne daj bože da mislim na delovanje Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Ne, mislim na studente maratonce i bicikliste koji su ovih dana animirali evroposlanike da – i dalje umereno – podrže demokratske procese u Srbiji. Ipak, Vesa je znao da takva promena mora krenuti iznutra jer je uzaludno čekati da promene dođu spolja. Na dan objavljivanja prvog broja novina „Nova“, još 2021. godine, napisao je da nama nema pomoći ni sa Istoka ni sa Zapada. To je, zanimljivo, napisao u kontekstu odgovora Knutu Flekenštajnu, posredniku u tadašnjem dijalogu vlasti i opozicije, koji se nešto malo drznuo da se meša u njegovu uređivačku politiku. Evo konkretnog citata:
„Ne zbog gospodina Flekenštajna, već zbog javnosti želim samo da kažem da nema tog centra moći ili novca koji bi mogao da utiče na Dušana Petričića i odredi šta će i koga će da crta. U novinama „Nova“ ima potpunu slobodu, zato nas je i odabrao. I za kraj – nema nam pomoći ni sa Zapada, nikad je nije ni bilo sa Istoka, za demokratiju se moramo sami izboriti“.
Napamet znam šta bi Vesa napisao o odlasku predsednika u Moskvu. Znam jer je o patološkom odnosu radikala sa poraženim, agresorskim politikama širom sveta mnogo puta pisao. U kolumni iz aprila 2022. godine, recimo, navodi:
„Šetajući minulih dana po Dorćolu naleteh na parkiran automobil beogradskih registracija okićen ruskom zastavom. Na ratne huškače svih boja, vera i nacija sam uvek reagovao besno, ali tog dana sam se osetio posramljeno zato što živim u gradu sa takvim ljudima kojih je, kako su pokazali minuli izbori, najmanje pedeset odsto. Da se kojim slučajem Putin kandidovao u Srbiji, ubedljivo bi pobedio i Aleksandra Vučića“.
Pogrešio je, međutim, kada je u istom tekstu napisao da je „Ruska agresija na Ukrajinu definitivno i za duže vreme ukinula mogućnost da se balansira između Istoka i Zapada, sad će predsednik svega u Srbiji morati da se svrsta i to vrlo brzo“. To veoma brzo traje i danas, mada se, izgleda, primiče logičnom kraju nakon odlaska na paradu u Moskvu. To što toliko traje znači da smo i mi negde ozbiljno grešili.
„Najveći manipulator u „novijoj srpskoj istoriji“ sluđuje građane svakodnevnim menjanjem raspoloženja, čas imamo „svega više nego dovoljno“, pa sutradan ponovo zakuka:
„Svakoga dana će biti sve teže. Samo se nadam da prestane rat u Ukrajini. Boga molim. Ja sam išao nekoliko puta godišnje u crkvu, sad više ne znam šta da radim, da idem svaki dan da se Bogu pomolim da nešto pomogne. Ovo nema veze s nama“.
Ovaj citat, iz Vesinog teksta objavljenog u martu 2022. godine, komotno možete staviti u svaki današnji tekst – ništa netačno ne biste rekli. Ako niste prepoznali o kome se radi, u pitanju je naravno predsednik Vučić, koji nas je promenama raspoloženja mučio i pre tri godine.
Naslov teksta je takođe simptomatičan: „Nama s njima više ni Bog ne može pomoći“.
„Očekujem da narednih dana premijerka Ana Brnabić gostuje na nekoj lažljivoj televiziji, kojih se civilizovani ljudi stide, a preko kojih nam predsednik i celokupna vladajuća klika saopštavaju najvažnije vesti, i izusti kako ona i njen šef ne vladaju Srbijom, već “osvedočeni lopovi” Dragan Đilas i Dragan Šolak. Lično me ne bi iznenadila da to kaže i tako pokuša da objasni poslednje najznačajnije globalno istraživanje organizacije „Transparency International“ o korupciji“, piše Simonović 8. maja 2025, pardon 26. januara 2022. godine, ali dođe vam na isto.
U istom tekstu konstatuje da mafije, zaista, i jeste sve manje na ulicama Beograda, jer se „uglavnom preselila u institucije vlasti, a mnogi kriminalci su novac od droge i koječega još legalizovali, baš zahvaljujući sadašnjoj vlasti, ponajviše u niskogradnji i visokogradnji…“.
Na kraju, ništa se suštinski nije promenilo ni na njegovoj „Novoj“. Postulate koje je obznanio u februaru 2020. godine pet godina kasnije niko nije promenio, i redakcija je sada postala mašina koja radi na pogonsko gorivo njegovog novinarske vizije.
A evo kako je on birao novinare koji su činili prvu redakciju Nova.rs:
„Osim što je potrebno da bude obrazovan i pismen, neophodno je i da bude hrabar, da uvek postavlja pitanja i traži odgvore za svoje čitaoce, da otkriva pozadinu i ne bude samo puki prenosilac tuđih izjava i poruka, potrebno je da „ispravi kičmu“ i ima stav. Takve sam birao i ponosan sam na našu i vašu redakciju Nova.rs. Naši novinari i urednici neće štedeti nikoga, biće kritični najviše prema vlasti, jer oni raspolažu našim parama i presudno utiču na naše živote, ali i prema opoziciji. Za nas nikad neće biti dovoljno da se neko izjasni da je protiv vlasti, to ga neće amnestirati od kritike. Uzmimo za primer poslednji veliki događaj – prodaju „Komercijalne banke“. Istraživaćemo da li smo je prodali po najboljoj ceni i u najbolje vreme, moramo podsećati vlast da su to pare nas građana Srbije i da ih nisu dedovi ostavili predsedniku, premijerki i ministrima da sa njima raspolažu kako im volja. Upravo na ovom primeru su pokazali – izjavom da će pare od prodaje usmeriti u neki nepostojeći plan „Srbija 2025“, da sa našim parama mogu da rade šta im se prohte“.
Nemam ništa da dodam ili izmenim, možda samo da mu doviknem, iz budućnosti: „Šefe, evo je 2025, nikakav plan nisu imali, slagali su po običaju“.
