Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Do izbora je ostalo još samo 25 dana; Vučić je zakupio sve bilborde i bandere u Beogradu i šire po Srbiji; sa televizija sa nacionalnom frekvencijom dominira predsednikovo prenemaganje; velika većina građana je zaokupljena brašnom, konzervama i ratom; opozicija nije našla odgovor na ratnu atmosferu koju je režim namerno kreirao, jer se oni u tome tradicionalno najbolje snalaze…

Od predsednika smo saznali i koliko nafte, gasa imamo, kolike su zalihe riže, kukuruza i pasulja, obavestio nas je i da imamo 12 miliona kilograma soli, reče i da ne zna za koliko to možemo da potrošimo. Razumem da želi da fascinira građane kako se u sve razume, sve broji, drži pod kontrolom, ali mi nije jasno kako mu je so pala na pamet. Jedino ako nas sve ne tretira kao neslanu, znate već šta.

Najveći manipulator u „novijoj srpskoj istoriji“ sluđuje građane svakodnevnim menjanjem raspoloženja, čas imamo „svega više nego dovoljno“, pa sutradan ponovo zakuka:
„Svakoga dana će biti sve teže. Samo se nadam da prestane rat u Ukrajini. Boga molim. Ja sam išao nekoliko puta godišnje u crkvu, sad više ne znam šta da radim, da idem svaki dan da se Bogu pomolim da nešto pomogne. Ovo nema veze s nama“.

Za mene su verska osećanja privatna stvar svakog pojedinca, pa makar on bio i predsednik države, ali ne mogu da ne kažem da nama sa ovakvom vlašću ni Bog ne može pomoći. I kad bi išao svaki dan u crkvu i molio se Bogu, Vučić ne bi prestao da govori neistine i to bez imalo stida. Samo jedan citat koji govori kakav je majstor u izvrtanju činjenica:

„Raste sve, ali do kad? Ljudi, ugalj zbog kojih ste držali demonstracije protiv nas – govorili da treba da ga ukinemo, da ne postoji, otišao je tri puta, u nebesa, sad Boga da molimo da još negde nađemo ugalj. Ne vredi, kataklizma.“

PROČITAJTE JOŠ:

Nije njegov Mića (Grčić) ložio blato u termoelektranama, nisu njegovi opljačkali i urušili EPS, nego su za to krivi demostranti i ekološki aktivisti koji su ga pred izbore naterali da odigra prevarantski potez i tobože zabrani iskopavanje litijuma.

Da nije tragično i da živim u nekoj drugoj državi, gledao bih i slušao ovo što se u Srbiji dešava kao dobru tragikomediju. Koju je jednim sjajnim aforizmom oslikao drug Marko Somborac:

„Putin i Zelenski razmatraju primirje, ne mogu da gledaju više kako Vučić pati.“ U toj predstavi bi bilo mesta naravno i za Tomu Monu, baš se svojski trudi da zaseni čak i Anu Brnabić:

„Ja sam u politiku ušao samo zbog predsednika, iako i ovoj zemlji dugujem mnogo, pre njega nisam video tu predanost, talenat i priliku da se nešto uradi. Ja njega vidim kao političara formata kralja Aleksandra ili kneza Miloša“, rekao je Momirović.

Sad bi premijerka i onaj ministar što ga zovu Vulin, uz sadejstvo one treće osobe što ga je Šapić izbacio iz igre, mogli da predlože da se predsedniku Aleksandru Vučiću za života podigne spomenik. Sudeći po sledećoj izjavi, on bi to i prihvatio:

„Kad bismo tako hteli, mnogo, mnogo toga bi se zvalo Aleksandar Vučić, od fabrika, gotovo svaka koja je u poslednjih 10 godina u Srbiji izgrađena. A ne znam šta bi se zvalo po njihovom imenu, pravo da vam kažem.“

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)