"Studenti su imali ogromne dugove, prodavci nameštaja su otvarali fakultete": Čileanski profesor o Pinočeovim vaučerima za studiranje koje najavljuje i Vučić

Vučić je ideju dobio od čileanskog diktatora Augustina Pinočea, koji je vaučere uveo u Čileu osamdesetih godina prošlog veka, i ta zemlja i njen obrazovni sistem su i dan-danas predmet velikih rasprava i u zemlji, i van nje, o posledicama njegove odluke - u prvom redu privatizaciji obrazovanja, i dugovanjima studenata nakon studiranja.

Kako je rekao u jednom od razgovora sa "studentima koji žele da uče", Vučić će sa svojom inicijativom ići će i protiv vlade ukoliko ne dobije podršku i potom je zatražiti od poslanika direktno u Narodnoj skupštini.

- Želim da ojačamo privatni sektor u našoj zemlji. Hoću da više studenta ima pravo na budžetsko finansiranje na privatnim fakultetima nego što je slučaj danas. Privatne fakulteti su se pokazali kao mnogo postojaniji, kao mnogo ozbiljniji, kao fakulteti i univerziteti koji žele da pruže znanje i obrazovanje ljudima. Privatna svojina se pokazala kao svojina koja mnogo bolje upravlja kapacitetima nego državna svojina - rekao je Vučić.

Portal Nova.rs je u opširnom i veoma čitanom tekstu već obradio temu kako je u Čileu izgledalo uvođenje vaučera i koje su bile posledice.

Sada donosimo priču sa profesorom iz Čilea, pravnikom i filozofom Sebastijanom Rejesom Molinom, koji predaje filozofiju prava na Univerzitetu u Mastrihtu, u Holandiji. On je studirao u Čileu, gde je diplomirao pravo na Universidad Austral de Chile 2010. godine, kasnije masterirao na Univerzitetu u Đenovi i doktorirao filozofiju na Univerzitetu u Upsali, međutim, pre nego što je prešao u akademske vode, radio kao advokat u parničnim postupcima u Čileu, zastupajući slučajeve i pred čileanskim Vrhovnim sudom. Iz prve ruke govorio je za naš portal o tome kako izgleda obrazovni sistem u Čileu, gde je studirao i bio aktivan učesnik protesta, kako se taj sistem reformisao i kakve su njegove posledice.

Obrazovanje je postalo potrošačko dobro - nije ga regulisao zakon, već tržište

"Pre 1980-ih, kada je Pinoče odlučio da reformiše ceo sistem, Čile je imao mali broj univerziteta – oko osam. Dva su bila javna, a šest privatnih s javnom funkcijom. Celokupno visoko obrazovanje nadgledao je najstariji univerzitet u zemlji. Finansiranje je moglo biti besplatno, putem stipendija ili samofinansirajuće. Važno je podvući da je u to vreme veoma mali broj stanovnika Čilea imao pristup univerzitetu. Nakon vojnog puča 1973. godine, Pinoče je 1980-ih implementirao čisti neoliberalni model, a važan deo tih reformi ticao se i obrazovanja.

Glavna ideološka promena bila je da obrazovanje više nije javno dobro, već potrošačko dobro. Obrazovanje je postalo nešto što se može prodavati i koristiti za profit. Univerziteti su tada bili centri otpora, a Univerzitet u Čileu imao je razgranatu mrežu različitih fakulteta po regionima. Kada je Pinoče preuzeo Univerzitet u Čileu, razbio ga je na više odvojenih univerziteta, i postavljao svoje dekane i rektore – često iz redova bivše vojnih generala. To je bio način da se kontroliše otpor vlastima.

Poenta je bila: sada, kada je obrazovanje postalo potrošačko dobro, više ga nije regulisao zakon, već tržište".

Svako ko je ispunjavao minimalne uslove mogao je da otvori fakultet

"Bilo ko sa novcem mogao je da osnuje univerzitet ili obrazovnu ustanovu. Mogli su da naplaćuju koliko žele, upisuju koliko žele studenata i da sami kreiraju nastavne programe. Dakle, ukoliko ste ispunjavali određene minimalne uslove, mogli ste otvoriti visokoškolsku ustanovu. Sada mnogo više ljudi ima pristup obrazovanju, ali je suma koju je država izdvajala za finansiranje obrazovanja ostala ista – i tu nastaje sistem vaučera. Studenti su mogli sami plaćati školovanje, uzeti studentski kredit (koji je bio bankarski kredit sa tržišnim uslovima), ili koristiti Fond solidarnosti – državni fond koji je pokrivao deo školarine, koji se kasnije vraćao da bi se iskoristio za nove studente."

Ogroman društveni jaz i protesti 2006. godine

"Pretvaranje obrazovanja u robu pogodovalo je bogatijima, koji su mogli sebi priuštiti bolje škole, što je dovelo do ogromnog kulturnog jaza. Zbog mnogih problema u javnom obrazovanju, 2006. godine desila se tzv. „Pingvin revolucija“ (nazvana po školskim uniformama srednjoškolaca). Organizovali su je srednjoškolci sa ciljem reforme načina finansiranja obrazovanja. Rezultat je bio uvođenje CAE kredita – bankarskih kredita za studente uz jemstvo države. To je dodatno opteretilo postojeće modele finansiranja. CAE krediti su imali visoke kamatne stope (od 5 do 7 odsto), ali je država garantovala banci da će kredit biti vraćen – ili od strane studenta ili države. Ako student ne bi platio (a u Čileu je visoka stopa odustajanja), država bi isplatila dug banci, ali bi zatim tužila studenta. Mnogi su zbog toga bili zaduženi ili tuženi. Fond solidarnosti nije bio najbolja opcija jer su i kamate i školarine bile visoke. U vreme dok sam studirao, minimalna plata u Čilieu je bila 300 evra, a školarina za celo studiranje oko 12.000 evra".

Niskobudžetno i nekvalitetno obrazovanje

"Zbog deregulacije, nastala je inflacija univerziteta. Svi su mogli da otvore fakultet, i obrazovanje je postalo profitabilna delatnost. Mnogi su otvarali tražene studijske programe, ali veoma jeftine za izvođenje. Na primer, za pravni fakultet vam treba par advokata i nekoliko knjiga. Naplaćuju puno, ali kako bi ostvarili profit, troškovi moraju biti minimalni. Dolazimo do 'perverzne igre': ljudi koji poseduju firme za nekretnine ili nameštaj otvaraju univerzitete i istovremeno sklapaju poslove sa svojim firmama oko prostora i opreme".

Zaduženi studenti

"Kada student počne da otplaćuje dug, prvo vraća kamate i na kraju plati 3–4 puta više od početne cene. U gorem scenariju, država ga tuži. Zbog tog modela i problema sa stipendijama, stanje se dodatno pogoršalo između 2006. i 2011. godine, kada su usledili studentski protesti. Većina tadašnjih lidera protesta danas se nalazi u vlasti, uključujući i trenutnog predsednika Gabriela Borica. Njihov slogan je bio: "Besplatno i kvalitetno obrazovanje."

Cilj im je bio ukidanje obrazovanja kao profitne delatnosti, ali i uvođenje besplatnog školovanja. Protest je bio masovan i trajao je dugo. Došlo je i do policijske represije, na šta su studenti odgovorili miroljubivim akcijama – trkama, fleš mobovima, maratonima... Neposredni rezultat tih protesta bio je pad kamata sa 5–7% na 2%, s tim da razliku od 2% do pune kamate pokriva država – banke nisu gubile novac. Međutim, cilj besplatnog obrazovanja nije postignut.

Predsednica Mišel Bašele je sprovela budžetsku reformu sa posebnom stavkom za školarine, ali samo za ograničen broj studenata. To je izazvalo ustavne tužbe desnice, jer su tvrdili da to stvara nejednakost među univerzitetima.

Godine 2018. benefiti su prošireni na sve univerzitete, ali je opet uveden vaučerski sistem – studenti biraju gde će studirati, ali moraju sami da finansiraju 30% troškova.

Otprilike 25% celokupnog obrazovnog budžeta Čilea (oko 3 milijarde dolara) išlo je na ovu stavku."

Posle 2011: politika i neostvarena obećanja

"Nakon 2011, mnogi studentski lideri su ušli u politiku. Predsednik Boric je obećao: 'Nema više kredita, nema više CAE.' Želeo je da zakonski otpiše sve CAE dugove, ali se to nije desilo. Trenutno postoji zakonodavna inicijativa o novom sistemu finansiranja visokog obrazovanja (FES) čiji je cilj otpis dugova i stvaranje dostupnog obrazovanja za sve. Međutim, drugi deo inicijative podseća na reformu iz 2011."

Pinočeov sistem 40 godina kasnije - ogromni dugovi, loš kvalitet obrazovanja

"Gledajući danas, posledice Pinočeove obrazovne politike su ogromni dugovi i pad kvaliteta. Univerziteti su se nadmetali za studente, što je često značilo snižavanje standarda.
Cilj je bio profit, a ne kvalitet. Međutim, postoji i pozitivna strana: više Čileanaca je moglo da studira nego ikada pre".