16
"Mnogi od nas pamte vremena kada smo usled bolesti morali sami da kupujemo lekove, zavoje, iglu, špric, kako bi nam lekar dao terapiju u zdravstvenoj ustanovi. Uskoro će ponovo doći to vreme, ali u domovima zdravlja i bolnicama neće biti nikoga, moraćemo sami da se lečimo", kaže dr Rade Panić u razgovoru za Nova.rs, u kojem upozorava na sve veći nedostatak zdravstvenih radnika u našoj zemlji, ne samo zbog odlazaka u inostranstvo, već i zbog bolesti, velike smrtnosti, ali i otkaza koje dobijaju oni koji su nepodobni vlastima.
U vreme pandemije koronavirusa, kada su lekari, specijalisti, poput suvog zlata, iz Srbije u toku jedne godine ode i više od 1.000 njih, procena je Sindikata lekara i farmaceuta SLFS. Jedan od pokazatelja je evidencija koliko lekara svake godine zatraži sertifikat dobre prakse, koji izdaje Lekarska komora, a bez kojeg ne mogu da rade u inostranstvu. Broj izdatih sertifikata ispostavlja se SLFS, ali veliki broj zdravstvenih radnika odlazi i bez ovih papira.
Tačne podatke o medicinarima koji su u proteklih pet godina napustili Srbiju ne možete pronaći ni u jednoj državnoj instituciji, a Sindikat lekara i farmaceuta od Lekarske komore Srbije (LKS) dobija godišnji spisak, samo onih koji su sa sertifikatima prešli granicu u potrazi za većim platama, ali i poštovanjem na radnom mestu, a šta je sa onima koji su otišli bez papira… Takođe, podaci o broju zaposlenih lekara u državnim ustanovama u Srbiji se ne poklapaju sa onima iz Nacionalne službe za zapošljavanje, niti sa rečima ministra zdravlja Zlatibora Lončara.
„Ministar je još sredinom aprila 2020. izjavio da je tada, u roku od samo dve nedelje zaposleno više od 2.500 mladih lekara i medicinskih sestara. Njegove reči se lako mogu proveriti tako što imamo uvid u to koliko je studenata završilo Medicinski fakultet, koliko ih je radilo na određeno pre i posle njegove izjave, a koliko ih je i dalje na Birou. Međutim, ni to nisu jasni podaci, jer postoje razni čudni ugovori koji se potpisuju u našim ustanovama, poput volonterskog ugovora, koji ne postoji nigde u svetu. Nema preciznih podataka, samo znamo da većini domova zdravlja i dalje nedostaju oftalmolozi, fizijatri, ginekolozi… Pedijatara je sve manje, a anesteziolozi su postali misaona imenica. Od kad traje pandemija, po bolnicama slušam koliko je kolega, sestara i lekara, otišlo u privatnike, a veliki broj njih više i ne radi u zdravstvu, ne mogu da podnesu stres i smrtnost. Većina je odavno otišla u inostranstvo ili planiraju da odu, ne samo zbog novca, već i zbog poštovanja na radnom mestu, koje ovde ne postoji“, priča dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceta Srbije.
Prema podacima NSZ, od marta do 31. maja 2020. godine, u Srbiji je u državnim zdravstvenim ustanovama zaposleno 2.280 ljudi, od čega je samo 700 lekara (daleko manje od 2.500). Postavlja se pitanje gde i ko su lica koja su zaposlena?
Meka za zdravstvene radnike iz Srbije je, što odavno svi znamo, Nemačka, dok poslednjih godina odlaze i u zemlje Skandinavije, i u Austriju, Švajcarsku, ali i Sloveniju i Hrvatsku.
„Sve češće odlaze u zemlje regiona, u Sloveniju, pa čak i Hrvatsku. Hrvati imaju mnogo bolje uslove za lekare u odnosu na nas. Njihova prosečna plata je značajno veća, a uslovi u kojima rade su oni koji se poštuju u EU. Kod nas je glavni problem nepoštovanje zakona. To je jedan od razloga odlaska, nije to samo pitanje para. Evropa znači poštovanje zakona. Naši direktori ustanova se ponašaju kao da im je bolnicu ostavio tata u nasledstvo. Ne shvataju da su oni sluge naroda od čijih para žive. Gotovo svi su podobni vlastima, a nepodobne kolege teraju da sami odu ili dele otkaze zbog neposlušnosti“, kaže dr Panić.
Odlazak lekara iz zemlje mora biti javni podatak dostupan svima, međutim vlast krije pravu brojku.
„Minstarstvo zdravlja mora da sakrije pravi broj, jer kada bi se uradila analiza i kada bismo videli šta nas tek čeka sa ovakvim nedostatkom kadrova, vrlo jasno bi se pokazalo da vlast ne misli o opštem interesu zemlje. Kada imate 20.000 lekara zaposlenih u državnom zdravstvu i ode vam njih 300 u par meseci, to je nenadoknadivo. Problem sa zdravstvenom zaštitom je što sve morate da planirate unapred. Morate imati stručnjake koji se pripremaju više od 10 godina da leče određene bolesti, a onda država čuva taj kadar. Mi to nažalost nemamo. Ministarstvo zdravlja vrši pritisak na ustanove da sakriju podatke koliko kolega je otišlo iz zemlje, to nigde i nikada nećete videti na nekoj televiziji“ priča naš sagovornik.
Kad dobijemo podatke sa terena, kaže Panić, vidimo da je situacija gora od one koju imamo u podacima iz Komore ili sa Biroa.
„Lončar je tu da sakrije koliko je situacija u zdravstvu loša. Ministar zdravlja, kao i predsednik, i svi ostali koji imaju odgovornu funkciju u državi, moraju da shvate da sistem treba da radi nezavisno od osobe i njenog imena. Onaj ko dođe na funkciju dobija protokol, i obavezan je da ga poštuje, a ne da izmišlja svoje protokole. Svaka javna funkcija mora da bude za dobrobit građana. Međutim, gde god u javnim funkcijama zagrebete, dođete do SNS-a i Vučića. Ako u narednih 10 godina nešto promenimo, imamo šansu da napavimo sitem koji će biti održiv. A ako se ništa ne promeni, onda ćemo sami sebe lečiti, lekara više nećemo imati. Stariji odlaze u penziju, a mladi odavde beže“ upozorava dr Panić.
Naime, pandemija je uništila i ovo malo budućih nada koje imamo u zdravstvu. Praktično znanje koje se proteklih dve godine stiče u srednjim medicinskim školama i na Medicinskom fakultetu, vrlo je upitno.
„Ne možemo da radimo obuku zdravstvenih radnika onlajn. To je nečuveno, srednjoškolcima i studentima su neophodne vežbe i praksa, da bi naučili da rade sa pacijentima, a to ne može preko interneta. Dve godine u Srbiji nema prakse za srednju medicinsku školu. Uče onlajn da vade krv i bris, da poviju povredu. Tragično! Završavaju medicinsku školu bez prakse, jer ne smeju da dolaze u bolnice zbog kovida! Umesto da baš u ovo vreme budu u zdravstvenim ustanovama, sad kad je pandemija i kad mogu najviše da nauče“ priča za Nova.rs dr Tatjana Vešović, specijalista ginekologije.
U Srbiji postoji veliki nedostatak specijalista, pa je nemoguće rasporediti ljude u kovid zone.
„U bolnici u Batajnici je recimo načelnik poluintenzivne nege neuropsihijatar. To je smejurija. Ministrar kaže ‘Mi imamo doktore!’, pa jel bi on pristao da njegovu mamu operiše ORL specijalista, ako joj na primer treba operacija na srcu“ revoltiran je pulmolog dr Dejan Žujović.
Lekari opšte medicine, anesteziolozi, radiolozi, hirurzi, internisti, pedijatri, ginekolozi, imunolozi, neurohirurzi, oftalmolozi su specijalisti koji najviše nedostaju zdravstvenim ustanovama u Srbiji, a iz godine u godinu ova lista sve je duža. Normativom je predviđeno da na 30.000 stanovnika bude na primer po jedan specijalista za uho, glo, nos (otorinolaringolog), a u praksi se jedan lekar brine o skoro 50.000 pacijenata, navodi se u publikaciji gradskog Zavoda za javno zdravlje – „Zdravstvena zaštita u Beogradu“, za period od 2010. do 2019. godine.
U zdravstvenim ustanovama je od početka pandemije zabranjeno fotografisanje unutar ustanova.
„Nema slikanja! To je sad novi glavni fazon koje je smislilo ministarstvo. A zašto? Šta to mi svi krijemo u zdravstvenim ustanovama pa ne sme da se koristi fotoaparat. Došli smo do toga da će korona do kraja da razotkrije sve što su do sada krili. Ljudi koji vode ovu krizu su bahati i nonšalantni. Oni otvaraju bolnice u kojima nema ko da radi i to je katastrofalno“ kaže dr Vešović.
Okršaj Zlatibora Lončara sa novinarkom Jasminom Dobrilović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
