0
"Čim se otvore granice, verenik i ja odosmo za Norvešku. Nema druge priče, nema druge opcije", priča za Nova.rs A.J. koja se vratila u Srbiju da završi master na Medicinskom fakultetu, da bi je epidemija usporila, ali ne i zaustavila u planovima za iseljavanje.
„Epidemija je potpuno poremetila naše planove. Trebalo je da sa verenikom tokom leta odem u Norvešku da potražimo stan i pripremimo teren za stalni boravak od decembra, ali to je sve za sada na dugačkom štapu“, objašnjava 27-godišnjakinja iz Beograda.
Pročitajte još:
Ona trenutno žuri da do kraja godine završi master na Medicinskom fakultetu u Beogradu, što je bio preduslov da dobije bolji posao u Norveškoj. Kako sada stoje stvari, sa odlaganjem ispita i reorganizacijom predavanja zbog epidemije, teško da će uspeti to da postigne.
O ostanku u Srbiji, međutim, uopšte ne razmišlja.
Izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika Tanja Jakobi veruje da će se iseljavanje iz Srbije nastaviti čim se granice ponovo otvore, kao i da će stopama A.J. želeti da krenu i oni koji su morali da se vrate u zemlju na samom početku epidemije.
Podsetimo da su procene o tome koliko je ‘povratnika’ ušlo u Srbiju varirale od 400.000, što je podatak koji je izneo predsednik Srbije Aleksandar Vučić 29. marta, pa do oko 75.000 ljudi, koliko ih je početkom aprila bilo u samoizolaciji, prema statističkim podacima sa državnog portala data.covid19.gov.rs.
„Brzina kojom će naši ljudi ponovo odlaziti u evropske zemlje zavisi od ekonomske dinamike u tim državama, i posebno u sektorima u kojima su naši radnici radili“, ocenjuje Jakobi.
Pročitajte još:
Prema njenom mišljenju, moguće je da će se turizam i građevinski sektor sporije oporavljati, ali zato skreće pažnju da su zemlje poput Nemačke i Britanije već prijavile ogroman manjak stranih radnika neophodnih u poljoprivredi.
Te dve zemlje su, usred epidemije i uprkos zatvaranju aerodroma širom kontinenta za komercijalne letove, organizovale prevoz radnika iz Istočne Evrope za rad na poljima, pa Tanja Jakobi ukazuje na to da će tražnje za stranim radnicima svakako biti u sektorima koje ‘domaći’ inače izbegavaju.
„Verujem, takođe, da će se bez ikakve zadrške nastaviti odlazak obrazovanog kadra iz Srbije, kao što je to i do sada bio slučaj“, naglašava izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika, koju posebno zanima da li će iskustvo borbe sa koronavirusom „kod kuće“ uticati na motivaciju naših zdravstvenih radnika kada je reč o odlasku u inostranstvo.
Naša sagovornica sa početka priče A.J. ima odgovor i na to pitanje.
„Ne mislim da će ovde ikada biti bolje, nema teorije. Krenu obećanja, ‘biće biće biće!’ pa ništa od toga. Dok sam radila u Srbiji, na privatnoj klinici, najviša plata koju sam primala bila je 57.000 dinara mesečno, dok su moje kolege u državnim klinikama primale do 44.000 dinara za isti posao. U Norveškoj, početna plata za to radno mesto je 4.300 evra“, objašnjava zašto namerava da napusti Srbiju.
Kao zdravstvenu radnicu, ne brine je da će potražnja za njenim profilom nestati zbog epidemije, a nije imala problema ni kao strankinja, što je problem sa kojim su se suočavali radnici iz Istočne Evrope upravo u pomenutoj Britaniji, a uoči ‘Bregzita’.
Tanja Jakobi zato ocenjuje da je pitanje da li će to što su Britanija i Nemačka ‘uvezle’ radnike, koji su potom dočekani kao spasioci poljoprivrede, uticati na to da se poboljša prijem stranaca u društvu.
„Ipak, u svetlu borbe sa koronavirusom, zanimljivo je da je u mnogim zemljama vođena i paralelna kampanja u kojoj se ukazivalo da su ljudi koji su migranti bili u prvim redovima za sprečavanje širenja zaraze, bilo kao medicinsko osoblje ili kao ljudi zaposleni u nizu vitalnih službi koje su radile bez prestanka tokom epidemije“, kaže Tanja Jakobi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
