Sistemski rasizam – prepreka korišćenja prava na dom

Društvo 02. okt. 202021:44 > 21:51
Podeli:

Baraku u Vidikovcu u kojoj je živelo 10 ljudi srušila je firma Zapadna Srbija uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava da se pre iseljenja ljudima mora rešiti stambeno pitanje.

Piše: Saša Perić, Združena akcija Krov nad glavom

„Niko bez doma“ je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

Vesna Sandić započinje svoju priču.

Doselili smo se tamo zato što nismo imali gde da živimo. Živeli smo tu na Vidikovcu isto, u blizini te barake, živeli smo 13 godina tu, i onda su došli neki, pa su nas iselili odatle, pravili su zgrade, i nismo imali gde. Videli smo da je napušteno to tu, već nekoliko godina, i mi smo tu ušli nelegalno.

Nije nas niko dirao tu dok se nije pojavio taj Matija Tepeš. Kad se on pojavio, onda nas je napao, nekih 15 do 16 ljudi je ušlo unutra, sa palicama, sa sekirama, sa lopatama… čime su stigli.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Imali su alat kod sebe. Ušli su unutra, izbacili decu, izbacili nas iz kreveta ujutro u 7 sati. Dok smo mi otrčali u policiju, on je napravio haos po kući, pobacao nam stvari, razbijao je, lomio je… Nismo mogli da živimo tu, već nekoliko godina nas je maltretirao, nismo imali miran život od njega.

Porodica je trpela konstantne pritiske, pretenje i rasisitičke napade od strane huligana.

Pet puta su dolazili. Lomili su, razbijali, bacili sve živo, gađali su decu, gađali su nas… Nismo smeli nigde da odemo. Plašili smo se. Čuvali su nas ljudi, po celu noć. Dosta smo puta gladovali dok smo se snašli.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Mi smo imali prijatelje neke koji su nam pomagali iz Krova nad glavom i Jednakosti. To su ljudi koji su nam pomogli, oko krova, oko kuće, sređivali su… Svaki put kada su ovi dolazili da ruše, ovi su pomogli da ponovo vratimo u normalu.

Napadi su ostavili posledice po sve članove porodice.

Strah koji su naša deca proživljavala tamo, to ne može da povrati ni sto godina da prođe. Ćerka mi dobila od jakog stresa psorijazu, sad pati, ima muke sa time već tri godine. Trenutno sad živimo u baraci na Vidkovcu, gde nemamo vodu, nemamo struju, nemamo uslove za život, jer nemamo kud.

Od države i zvaničnih institucija pomoć je izostala, uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Nikakvu nismo imali pomoć ni od vlade, ni od ove naše srpske države. Niko nam ništa nije pomogao, osim ovih ljudi koji su nam pomagali dole u kući, oni su nam pomagali i ovde da se smestimo. To su ljudi koji su nam stvarno značili, da nije bilo njih možda bi bili sada i po parkovima, po ulicama, ne bi se znalo gde smo.

Mislim da bi država trebalo da nam pomogne, jer mi smo srpski državljani, mi ovde živimo, ovde smo se rodili. Ali od toga nema ništa, kažu da je naše naselje nelegalno, nismo ni u sistemu, tako da ne može da nam pomogne. A mi smo prijavljeni, prebivalište imamo u Beogradu, ali nema pomoći.

Novi uslovi života su užasni, a odrasli članovi porodice nisu radno sposobni.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Dole smo imali uslove za život, vodu struju, beton. Ovde smo sada u jako teškoj situaciji, bez struje, bez vode, kad pada kiša, to je voda do guše, ne možemo ni da otvorimo vrata od blata, a kamoli da živimo u tom blatu. Kao da smo svinje. I stoka.

Imamo dve sobice u kojima živimo nas sedmoro, a jednu sobicu ima sin sa suprugom i sa ćerkom.

Ja, suprug i sin, mi nismo radno sposobni… Ja sam astmatičar, muž mi boluje od bubrega. Sin mi povremeno radi, boli ga kičma, bole ga bubrezi, samo što se ne da, neće kod lekara. Jer smo mnogo propatili, spavali smo na zemlji, i na patosu, i na vodi. I on pati, i on boluje isto.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Idemo po kontejnerima, skupljamo sirovinu, stare stvari, nosimo na pijacu. Kako kad, nekad zaradiš hiljadu dinara, nekad dve, nekad 500 dinara, nekad 300, kako kad. Ali toga nema svaki dan.

Nemamo struju, nemamo mogućnost da kupimo malo više hrane pa da spremimo nešto, pa da deca kasnije jedu. Nemamo frižider, zamrzivač, šporet.

Struju vučemo sa bandere ulične, kad dođe noću mi tad imamo struju. Ovako nemamo. Za vodu se snalazimo gde možemo da punimo, nekad kupujemo po balon-dva. A za ćerku uvek mi treba po dva balona da mogu da je okupam i da joj namažem masti.

Na dan potrošimo dve hiljade, tri hiljade, kako kad imamo. Ali to nemamo svaki dan. Nekad i četiri hiljade, a nekad i manje od hiljadu. Na nas deset. Evo juče smo imali hiljadu dinara, podelili smo moj brat i ja na po 500 dinara. On je sa svojom porodicom kupio hranu, ja sa svojom.

Zadužujemo se kod prijatelja, kod komšije, hiljadu, dve, tri… kod ovoga, kod onoga… U prodavnici. Kad prođe mesec mi moramo to da vraćamo to i nama ne ostaje ništa. Pogotovo kad deca krenu u školu.

Mi moramo svaki dan da izdvajamo 100 do 200 dinara, da kupe neki sokić, vodu, 100 dinara sendvič, burek, nešto. Znači po 200 dinara, dvoje dece. To je 400 dinara svaki dan kad oni idu u školu. A gde je odeća?

Dve godine ja knjige nisam ni dobijala, jer nisam imala ni pravo na socijalno. Ni sad možda ne dobijemo knjige, ne znam, predala sam i ne znam šta će biti.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar