Život je čudo. Nikada ne znaš gde će te putevi odvesti, kakvu ti kuću sudbina zida. A kuća Aleksandra Gvozdenovića (48) je skoro šest godina bila bez krova. Njegovi kreveti bile su beogradske klupe, a dnevne i spavaće sobe - parkovi, skriveni ulazi, haustori, stepeništa.
Nekadašnji golman, istinski ljubitelj fudbala, posle 2.060 dana provedenih na ulici, danas brani pravo na dostojanstven život, bez obzira na porok i nesreću koja ga je zadesila.
Čovek koji je dotakao dno, ali uspeo da se podigne, kaže za Nova.rs da nije bitno koliko puta padneš, nego koliko puta ustaneš. Aleksandar danas ima dom, posao, porodicu i piše knjigu „Sa margine u visine“.
„Pokušaću da podelim svoje lično iskustvo života na ulici u nadi da ću uspeti da prikažem kako lako čovek može postati beskućnik. Znate ono kad kažu ‘u sekundi mu se promenio ceo život?’ Ja sam to zamišljao kao kad bi nekom ko je preživeo ratište, jednog dana dok šeta ulicama kao bezbrižni civil samo pala saksija na glavu i ubila ga na mestu. U mom slučaju nije bilo tako. Bila su to samo jedna ogromna zatvorena vrata i ja sam se našao na ulici. U sekundi mi se promenio ceo život“.
Malo je prostora, smatra Aleksandar, da se makar delić njegovog iskustva sa ulice opiše u knjizi.
„Imam veliku odgovornost prema ljudima i vremenu koji su ostali iza mene, a naročito prema mojim drugarima – beskućnicima koji su umirali pored mene, na hladnom betonu, kartonima, meni pred očima. Odgovornost je velika i prema prijateljima, poznatim i nepoznatim, ulicama, adresama. Odgovornost prema Crkvi, manastirima i veri koja se rodila u periodu lutanja, a to je tek priča za sebe“.
Pročitajte još:
Sve je počelo 12. aprila 2013. godine kada je zalupio vrata stana u kojem je živeo sa majkom. Iza njega ostalo je sve, uspomene, sećanja, a ispred njega našli su se beskućništvo i borba.
„Ja sam beogradsko, zvezdarsko dete. Fudbal je obojio moje detinjstvo i mladost. Kažu da sam bio dobar golman. Verovatno su u pravu, ali bilo je i boljih od mene. Jednostavno, vrhunski sport zahteva i vrhunsku posvećenost, a ja nisam bio sportista u kompletnom smislu. Voleo sam da izađem sa društvom, voleo sam kafanu, društvo, noć. Talenat je nestajao, ali ostala su sećanja na blistave sportske momente kojih je, svakako bilo. Kada je mladost počela da posustaje, a zahtevni treninzi više nisu mogli da neutrališu ono loše, alkohol je počeo da čini svoje. Oni vikend mamurluci postali su skoro svakodnevni, poslovi su nestajali, emotivne veze prekidane. Negiranje alkoholizma kao da je sam alkohol još više razbesnelo, pa je odlučio da pokaže svoju pravu snagu. Nastupilo je zaduživanje, sve teža pijanstva. Nastupila je ulica“.
Još uvek se seća tog dana, kada je zatvorio porodična vrata i krenuo ka obali Dunava, onako u šortsu, papučama i majici. Sve što mu je bilo potrebno, imao je – mir.
„Seo sam na jednu od klupa da gledam reku kako teče. Opipao sam džepove. Uh, dobro je, pomislio sam, poneo sam dokumenta i nešto ušteđevine, sada mi treba samo mir. Otišao sam do lokalnog fudbalskog kluba i tamo zatekao decu koja su imala trening. Bar sam malo skrenuo misli gledanjem fudbala. Promrmljao sam sebi u bradu ‘Polako matori, biće sve u redu’. Ipak, nije sve bilo tako lako. Šta li će majka da pomisli? Da li da se vratim? Ne, idem da šetam negde, bilo gde. To je bila misao kojom sam sve presekao… Ta šetnja traje i dan-danas“.
Usledili su, priseća se Aleksandar, dani i noći sa nepoznatim ljudima.
„Postao sam stranac samom sebi. U svom bežanju od borbe i prihvatanja krivice, posle ko zna kog dovođenja na odeljenja detoksikologije VMA i Urgentnog centra, doživeo sam da mi izmere vrednost alkohola u krvi od 5.15 promila. Tada mi je dežurni lekar pružio telefon rekavši da se javim kome mislim da treba, jer je neizvesno da li ću se probuditi. Bio sam smrznut, otečen, bez osećaja za dodir i ko zna čega još. Taj osećaj se ne može opisati“.
Pamti jednu kišu na Karaburmi kod bisokopa, kada se plašio da zaspi jer nije imao toplu odeću.
„Mislio sam da neću živ dočekati jutro. Tada sam pored kontejnera našao ogroman tepih i umotao se u njega. Ujutru, kad su me probudili buka i dan, prvo sam pomislio da sam kidnapovan i vezan. Pamtiću i susret s jednim drugim beskućnikom, kada se naspram nas našla jedna pašteta. Sedeli smo tako on i ja, gladni toliko da bi nam i pet pašteta bilo malo i gledali se, da bismo se na kraju razišli, a paštetu ostavili nekom trećem. Pamtiću i letnji bioskop u Skadarskoj, kad sam sedao među ljude čisto da bih osetio tu neku normalnu priču. Pamtiću i to kako sam slao drugove kući, gde su ona vrata koja sam zatvorio, da pitaju moju majku da li zna gde sam ja. Tako sam dolazio do saznanja da li je živa i da li je dobro, a i ona je znala da sam ih ja slao, pa bi bila srećna što sam i ja još uvek živ“.
Kao što je jedan loš trenutak dovoljan da poruši sve, tako je i za ozdravljenje potreban onaj prvi korak. A Aleksandar ih je imao puno, samo je trebalo da prepozna onaj pravi.
„Ja sam ih imao više u vidu saveta nekih novih, dragih ljudi, ali je dosta vremena trebalo da prođe kako bi ih prepoznao kao takve. A susret sa mojom Jelenom na česmi kod Bajlonijeve pijace, kada mi je prišla i bez ikakve odbojnosti prema mom tadašnjem stanju upitala ‘Aleksandre, šta to radiš?’, okrenuo je sve. Jedan teški kamen počeo je da se kotrlja u pravom smeru, a ljubav je pokazala koliko je jaka“.
Ta česma je za Aleksandra predstavljala prekretnicu.
„Bio sam na kraju snaga, otečen od alkohola i nespavanja, siguran sam da su me trunke delile od smrti. Čuo sam da su moji drugari počeli da komentarišu kako neka devojka prilazi česmi. Znao sam da je to ona. Bila je to junakinja moje davno nedovršene ljubavne priče, posle toliko godina stajala je ispred mene. Nastavio sam da spavam, a kada sam se probudio, nisam bio siguran da li sam sanjao. Pronašao sam u džepu njen broj telefona. Posle je nekoliko puta dolazila i na kraju me je kolima odvezla u Urgentni centar“.
Ponosan na sebe i na njegovu Jelenu, Aleksandar živi život onakav kakav je odavno trebalo da ima.
„Imam najbolju ženu na svetu, najboljeg prijatelja. Svako naše zajedničko jutro je moj novi motiv i blagoslov. Živimo život kakav smo odavno trebali da imamo i trudimo se da nas najzad bude više“.
BONUS VIDEO: Otvara se privremeno prenoćište za beskućnike na Autokomandi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare