Priča o Tijani: Kako da pobediš kada je sve protiv tebe

Društvo 05. maj. 202117:47 > 18:17
Podeli:
Vanjuska Prelevic Stamenovic i Tijana
Vanjuška Prelević Stamenović i Tijana Foto:Privatna arhiva

"Neka svi budu kao ja, da guraju. Ja mogu, ja hoću", to je krilatica naše junakinje Tijane Stamenović. Ona ima 20 godina i nepresušne ambicije u kojima ne može da je osujeti to što je rođena sa Daunovim sindromom. Karate, muzika, fotografija, manekenstvo - Tijana je nezaustavljiva, a vetar u leđa daje joj njena mama Vanjuška. Ova priča deluje idilično i pobednički, ali u njoj ćete spoznati i sve prepreke postavljene pred roditeljem koji odgaja dete sa smetnjama u razvoju u zemlji kao što je Srbija i želi da ono bude osposobljeno za život. Prepreke postavljaju čak i oni čiji je zadatak da ih uklanjaju.

„Rođeni pobednik, kao što i sam datum njenog rođenja govori 6. 10. 2000. Kao dete sa neverovatno puno topline i ogromnom količinom ljubavi, kojom svakim danom sve više pleni i osvaja najtvrdokornija srca, sa kojima se svakodnevno susreće. Vrlo osećajna, prodorna i uporna, u želji da što više postigne i pokaže, uprkos predrasudama okoline, da ona mora i može sve, kao i sva ostala deca, a neretko i mnogo više“, tako Tijanu opisuje njena majka – ona koja sa njom i zbog nje ruši sve barijere.

U Srbiji – zemlji punoj stereotipa, spoznaja da imaš posebno dete nije laka.

„Po dobijanju kariotipa i potvrde dijagnoze, kao i svaki štreber, pročitala sam svu moguću literaturu: medicinsku, psihološku i defektološku o Sy, Down. U svim knjigama su opisane osobe, sa svim propratnim bolestima i ograničenjima. Ništa pozitivno i ohrabrujuće. Tada sam odlučila da sve zatvorim i ponašam se prema detetu prema sopstvenom osećaju. Situacija u zdravstvenim ustanovama je bila vrlo slična, pogledi žaljenja i pokušaji utehe – nikakva pomoć a ni motivacija.
A ono što u knjigama ne piše a što mi svaki dan dobijamo je ljubav u ogromnim količinama. Podrška je važna, a mi smo je imali od porodice i prijatelja“, tako je bilo na samom početku Tijaninog i Vanjuškinog pobedničkog puta.

Bilo je tu i uspona i padova.

„Osnovnu školu ‘Miloje Pavlovič’ (na Čukarici), završila je kao đak generacije. I danas o toj školi priča sa širokim osmehom. Tu je stekla široko obrazovanje. Dan kada je postala đak generacije- za mene neverovatan. Kada su mi javili, neverica i ogromna sreća, plakala sam čitavog dana a Tijana dolazi iz škole i kaže: Šta ti je, jesam li ti rekla da sam najbolja. Prelaskom u Srednju Zanatsku Školu smo očekivali da se taj stepen obrazovanja i raširi. Dočekala je negativna energija, nezainteresovanost za rad, ne briga o učenicima, frustracija zaposlenih. Za šta god i kome god da se obratite, dobijate papagajski odgovor ‘srednja škola nije obavezna.’- počev od direktora, stručnog tima i svih ostalih zaposlenih. I još veći problem, toj deci niko ne veruje a nema iskrenijih bića – oni ne znaju da lažu“, priseća se Vanjuška.

Tu su i neka teška sećanja, brojne barijere koje su, kako tvrdi njena majka, pred Tijanu postavljali oni koji je trebalo da budu njena podrška.

– korišćenje njenog mobilnog telefona od strane profesora a u privatne svrhe. Pisali smo prijavu, stigli do disciplinskog postupka, dokazali listingom iz telefona. Profesor je zapretio ostalim učenicima, deci romske populacije, i naravno svi dokazi ne važe.

– Tijana je godinu dana imala čas ćutologije, profesor na času nije progovarao ni reč- opet se njoj ne veruje.

– Profesor fizičkog koji je uporno za sve 3 godine pokušavao da je demotiviše, što slabijim ocena, naročito iz sportova iz kojih je imala medalje i sa međunarodnih takmičenja. Znao je on da ona osvaja medalje, donosila ih je sva ponosna u školu, ali nije znao iz kojih sportova- tako se pravdao na svaku našu prijavu.

– Razredni starešina-profesorka matematike- posebna priča. Priča koja bi dugo trajala, skraćeno posle više neslavnih prijava školi, pisali smo prijavu Školskoj upravi i Gradskoj prosvetnoj inspekciji. Dokazali da je profesorka povredila pravilnik škole, profesorka je dobila meru od strane Školske uprave, ali je škola i na to ostala nema.

Ipak, Tijana je i tu na kraju trijumfovala.

„Tu školu je i završila kao Sportista generacije, na insistiranje manjine dobrih ljudi, realno je to i zaslužila. Kao odličan učenik sa zanimanjem pekar. Škola za izbegavanje, svakom roditelju kome je stalo do obrazovanja dece, i do bilo kog napretka. U školi je vrlo prisutna diskriminacija dece sa smetnjama u razvoju“, ponosna je Vanjuška.

Tijanina ljubav prema sportu je neuništiva. Tu su i brojna priznanja.

„Kao porodica smo sportski orjentisani i težili smo da i decu usmerimo u tom pravcu. Tijana je krenula na plivanje, prvenstveno iz zdravstvenih razloga. Uz podršku divnih trenera iz SOSIBA, pre svega njene muze Jelene Radivojević (tako je Tijana zove). Uporna kao i u svemu, savladala je osnovne tehnike plivanja, sa kojim počinje da odlazi na mnogobrojna takmičenja, kako u zemlji, tako i inostranstvu. U vreme uspešnog bavljenja plivanjem, sporadično počinje da se bavi atletikom, boćanjem, stonim – tenisom, gde takođe uspeva da dođe do osvojenih medalja. Tako da Tića danas u svojoj kolekciji broji više od 40 osvojenih medalja, sa raznoraznih takmičenja, koje joj, nadasve dodatno ulivaju samopouzdanje i daju vetar u leđa da ide dalje, da ide napred i da svojom pojavom ostavlja dubok trag gde god se pojavi. Zahvaljujući sportu, proputovala je jedan deo Evrope, što je dodatno povećalo i njenu samostalnost. Na Beograd Openu 2019-te osvojila je 7 medalja“, nižu se sportski uspesi.

Tijana ne prestaje, želi i dalje da napreduje. Otkrila je i novu ljubav – karate.

Tijana Stamenovic
Tijana Stamenović Foto:Privatna arhiva

„Postala je prvakinja države na 50 i 100 m slobodnim stilom i tada nam je saopštila da prelazi na karate, jer kako kaže „ da plivam znam a karate moram da naučim.“ Trenira u karate klubu „Evropa“- pod budnim pogledom Senseia Livius Bunde. Trenutno ima plavi pojas i još uvek ne može da prežali što je preskočila žuti pojas i dobila crveni. Ona zna red, a ne prihvata da je i to njen velili uspeh. Sprema se za Evropsko prvenstvo u para karateu, koje se održava u Poreču, Hrvatska od 19.5. Jako je ushićena i usavršava katu koju sprema. Još uvek trežaimo sponzore, nadam se da ćemo i u tome uspeti“, poruka je koju treba da čuju neki humani ljudi.

Tijana je i strastveni ljubitelj muzike – svira gitaru, a omiljeni su joj EKV, Bajaga i Riblja čorba.

„Napamet zna više stotina, a možda i blizu hiljadu tekstova. Muzika je njen svet, njena regeneracija, mir, reset, vreme gde se oseća najkomfornije. Iz ogromne ljubavi prema muzici, rodila se i želja za učenjem sviranja gitare i naravno da je sled događaja bio upis u školu gitare ’’Čupavko’’, gde i dan danas odlazi sa puno elana i sa ogromnom željom da jednoga dana stane na binu i pred publikom zakorači i kaže „dobro veče Beograde“ i zasvira.

Tijanina interesovanja su nepresušna – u jednom periodu bavila se fotografijom. Učestvovala je i na Izboru za Miss i Mistera dece i omladine sa Daunovim sindromom, održanim u Podgorici 2019. godine, gde osvaja titulu Miss interneta. Pre kojeg je usledio i kratak kurs manekenstva, koji je takođe uspešno savladala.

„Tića danas pohađa nastavu na Sportskoj Akademiji Beograd, gde se stručno usavršava za operativnog trenera u karateu, na kojoj je nedavno uspešno položila i prvi ispit. Trenutno pohađa i kurs šminkanja, gde sa uspehom savladava prve i osnovne korake, u nadi da će možda i to biti jedan od poziva ‘sutra’. Ja samo težim da joj raskrčim put i dam šansu, a ona će naći način da ostvari svoje želje. Ona je moja snaga, a ja njena jačina“, završava svoju priču jedna ponosna majka.

Tijana i Vanjuška neka budu dokaz da su prepreke za život osoba sa smetnjama u razvoju premostive – čak i u Srbiji.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar