Priča moje majke: Tekst koji nas svake godine podseti na žrtve progona Oluje

Imala sam 29 godina. Ti osam, a Maja šest i po. Odvezli smo vas 1. avgusta kod mojih u Milakare, a već u četvrtak su vas vratili jer je Maja pala sa drveta, otekao joj lakat, poplavio. Nikad nije plakala, samo se smrkne i ćuti. S njom u Glinu: polomila ruku, stavili joj gips. Tu noć smo jedva zaspali. Negdje oko pola pet ujutro počelo je da gruva. Sa sviju strana samo detonacije. Tuče, tuče… Ranije, kada se to čulo, mi izađemo na terasu i ako dolazi odavde, aha, to je Komarevo, čuješ ovamo – Bosna, čuješ onamo – to je kod Fikreta. Tačno se znalo. Ovo je tutnjalo sa sviju strana. Gledam na ulicu, ljudi biciklima, sa puškom na ramenu, odlaze ka Glini. Pero ustaje, sprema se da ode i on.„Šta ću ja s djecom, Pero?“Ne zastaje i onako bez pozdrava: „Što svi to i ti.“ To su bile sve njegove riječi.Petak je, 4. avgust, sviće.Odlazak od kućeĐed, svekar, negdje se izgubio. Odlazio je među narod da vidi šta se dešava, da sazna nešto. Joj, šta bi sad? Treba namiriti onoliku stoku, treba vas, nema šta nema, a ne znaš šta bi prije. Vruće, muva milion, pojma nemaš šta se dešava…Sjećam se da je neko poslije pada Zapadne Slavonije u maju slušao Tuđmana na televizoru. Rekao je da su tu akciju nazvali „Bljesak“, a da za Krajinu pripremaju „Oluju“ i da „nećemo ni znati šta nas je snašlo“. To se znalo i o tome se pričalo. Međutim, o svačemu se pričalo. Nije bilo struje uvijek, a ni telefoni nisu radili. Radio Korenicu smo slušali preko akumulatora, nije bilo ni novina. Kad je bilo struje, gledali smo Prvi program iz Zagreba. Sjećam se da smo jednom uhvatili i neki program iz Srbije, bila je jako loša slika, onda kad je Jugoslavija postala prvak u košarci ‘95.Najviše je bilo dezinformacija. Negdje na početku rata, sjećam se, na radiju je javljeno da je na Vidoševcu „borba prsa u prsa“. Ti znaš da je ovaj i onaj tamo, da su jedva sposobni za ikakvu borbu, a kamoli za „prsa u prsa“. Noge ti otpadnu poslije takvih razmišljanja. Dok ti saznaš šta se zaista dešava, prođe nekoliko dana u toj agoniji. Onda, isto negdje na početku rata, jedne noći grmi neki vrag. Ruši se nešto, pada, zuji, bruji, trese se kuća, zvone prozori, puca, misliš da traje vječno i tako četri puta. Palimo radio, vele: „Pale četri rakete zemlja-zemlja na Samobor.“ Ukočili smo se. Znaš ti šta to znači? Pa njih četri su sravnile Zagreb! Nema spavanja. Koliko je tu ljudi pobijeno… Sreća pa je neki čovjek odlučio da ih sruči u neke jaruge, močvare, tako da niko nije stradao. Srećom… Kako bi se danas ovdje živjelo da je pogodio grad?Godinama smo tako živjeli u tim nagađanjima i slušanjima. Onda ljudi dođu sa ratišta pa objašnjavaju šta smo to mi čuli, pričaju, pa kreće zezancija; kada neko pogine, pokunjimo se neko vrijeme. Poslije opet živnemo malo ili dođe sezona nekih radova pa se tako skrenu misli. Na kraju nađeš svoj neki način shvatanja svega što se priča i šta se dešava: sve da bi se našao neki svoj mir, da bi mogao da ostaneš normalan, da paziš na malu djecu i da, na kraju krajeva, možeš i nekako da radiš. Uglavnom, te Tuđmanove prijetnje nismo shvatili toliko ozbiljno. Poslije „Bljeska“ se nešto slično moglo očekivati, ali niko nije vjerovao da ćemo ići za Srbiju.Niko živi nije o tome pričao.Negdje oko podne u petak, staje kod naših vratnica neki zeleni auto pun djece, vozi jedna žena. Traži Slavka Ljiljka iz sela, ne sjećaš se ti njega… Šta se dešava? Napali su sa sviju strana, ne zna se ništa, padaju granate, a i tako joj rekao muž. Velim joj ja da ako ne nađe Slavka, da se vrati k nami, ima mjesta za sve.Ceo tekst možete pročitati na portalu nedelnika Vreme.Bonus video: Dragićević Šešić i Đurđević_ Imaćemo uskoro klimatske izbeglice, odgovornost je i na medijima

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dragievieiiureviimaemouskoroklimatskeizbegliceodgovornostjeinamedijima-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3895896"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram