Poskupljenje lekova, nepoznata sudbina zaposlenih: Šta može doneti koncesija za Apoteku Beograd

Prvu apoteku u Srbiji otvorio je magistar farmacije Matej Ivanović u Beogradu 30. Aprila 1830. godine. Apoteka iz koje su se lekovima snabdevali stanovnici Beograda, ali i cele Srbije, nalazila se preko puta Saborne crkve u tadašnjoj Dubrovačkoj ulici a sada ulici kralja Petra, piše Nova ekonomija.

Apoteka je kasnije više puta menjala ime, vlasnika i lokaciju, da bi po završetku Drugog svetskog rata postala društvena svojina u okviru novoformiranog Apotekarskog preduzeća Beograd. Godine 1964. preseljena je u Knez Mihailovu ulicu br. 27, gde se i danas nalazi.

Do 2007. godine osnivač Apoteke Beograd bila je Republika Srbija, odnosno Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, a od 1. januara 2007. godine osnivačka prava prelaze na Skupštinu grada Beograda, kada je i promenjen naziv ustanove u Apoteka Beograd.

Apotekarska ustanova Apoteka “Beograd” je u Agenciji za privredne registre upisana kao zdravstvena ustanova u javnoj svojini, što je, ispostavlja se baš sada, bitno za koncesiju. Datum osnivanja ove zdravstvene ustanove je 29.11.2006. godine, a osnivač ustanove je Grad Beograd. Šifra delatnosti upisana je trgovina na malo farmaceutskim proizvodima u specijalizovanim prodavnicama- apotekama.

Apoteka Beograd ima 117 ogranaka širom zemlje, stoji u registru APR-a.

Situacija na terenu je malo drugačija, jer su se u međuvremenu mnoge od njih zatvorile i prema tvrdnjama zaposlenih sada se može izbrojati 65 apoteka sa oko 400 zaposlenih zaključno sa oktobrom 2025. godine. Od tada do danas možda su i još neke zatvorene, a razlog za to je nešto što godinama muči apoteke. Iako je radila i tokom bombardovanja, snabedevala čitavu Srbiju, onkološke pacijente, pravila lekove i imala supstance koje nijedna privatna apoteka nije imala, Apoteka “Beograd” došla je do stanja da će najverovatnije započeti proces koncesije.

Šta je koncesija

Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama u članu 10, navodi se da je koncesija zapravo javno-privatno partnerstvo u kojem je javnim ugovorom uređeno komercijalno korišćenje prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini, odnosno dobra u svojini javnog tela ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa koje javni partner ustupa privatnom partneru. To obavlja na određeno vreme, pod posebno propisanim uslovima, uz plaćanje koncesione naknade od strane privatnog, odnosno javnog partnera, pri čemu privatni partner snosi rizik vezan za komercijalno korišćenje predmeta koncesije.

U narednom članu ovog zakona navodi se da se koncesija može dati radi komercijalnog korišćenja prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini, odnosno dobra u svojini javnog tela ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, a naročito u oblasti (između ostalih) i zdravstva.

Zašto je do ovoga došlo?

Predsednik Skupštine Grada Beograda Nikola Nikodijević pre samo nekoliko dana najavio je da Apoteka “Beograd” neće biti privatizovana, već „da će ući u koncesiju sa privatnim partnerom“.

Nakon mnogo meseci nije nađeno rešenje za Apoteke. Iako je bilo predlagano na sednicama Skupštine Grada da opozicija nađe rešenje ili preuzme njeno rukovođenje, do sada nije bilo rešenja.

Jedna od zaposlenih u Apoteci i članica jednog od sindikata, Jelena Šikuljak kazala je za Novu ekonomiju da počeci problema sa poslovanjem dolaze od 2013. Godine.

“Ranije dok su direktori birani na konkursu, uglavnom iz redova Apoteka Beograd, mi smo stvarali suficite. Taj novac smo ulagali u kupovinu lokala, za opremanje laboratorija, kupovinu mašina i tako dalje. Od momenta kada su počeli da dolaze politički postavljeni direktori, naročito oni koji nisu farmaceuti, počeli su problemi”, rekla je Šikuljak.

Kako je kazala, problemi počinju i od kad su 2015. godine počele da se primenjuju centralizovane javne nabavke.

To znači da sama Apoteka nije mogla da naručuje šta joj je potrebno direktno već se nabavke sprovode preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Ovaj način nabavljanja dobara vrši se, kako je kaže Miloš Đorđević iz organizacije Transparentnost Srbija, kako bi se kroz nabavku veće količine dobara ili usluga stvorile povoljnije cene, ali i da bi se ostvarila administrativna efikasnost.

„Na primer, naručilac (u ovom slučaju RFZO) sprovodi postupak nabavke za više manjih naručilaca (u ovom slučaju su to apoteke) kako one ne bi sprovodile pojedinačne nabavke. RFZo kao telo za centralizovane javne nabavke na taj način omogućava naručiocima koji su korisnici centralizacije da zaključe ugovore na osnovu tog okvirnog sporazuma ali pod uslovima koji su prethodno dogovoreni u centralizovanom postupku javne nabavke koju je sproveo RFZO“, objašnjava on.

S druge strane, kako navodi, centralizacija nabavki nosi i brojne rizike, kao što su monopolizacija tržišta i udruživanje ponuđača, što u krajnjoj meri ishoduje zatvaranjem tržišta i većim nabavnim cenama od onih po kojima dobra ili usluge nabavljaju naručioci u sopstvenim postupcima.

„Kod centralizovanih javnih nabavki je ideja da se objedine potrebe više pojedinačnih naručilaca i da se ostvari neka efikasnost- administrativna ili troškovna. Pitanje je da li se to u praksi i događa“, dodaje Đorđević.

Bivša direktorka poslovala sa firmom u kojoj joj radi sin

Predsednica sindikata Opstanak Apoteka Beograd Jelena Šikuljak je navela da je u vreme kada su se dogodile i pojedince sporne nabavke i kada je počeo da se primenjuje sistem centralizovanih nabavki, kao vršilac dužnosti direktora Apoteka postavljena Jasminka Bjeletić, koja je od 2015. godine do 2016. bila na čelu ove ustanove, a da je Apoteka od suficita od 10 milijardi dinara došla do deficita.

“Došli smo do toga da smo u minusu. U godinama kada je vladao virus korona, bili smo 800 miliona u minusu. Nama nije jasno i dalje kako je to moguće, kada su ljudi kupovali lekove i kada smo najviše radili. Znači, nenamenski su se trošila sredstva”, rekla je Šikuljak.

A da je nenamenski trošeno i da su sklapani ugovori o dobavljanju lekova van propisa, tvrdila je i Agencija za sprečavanje korupcije.

(Tadašnja) Agencija za borbu protiv korupcije je 2017. godine donela rešenje kojim je utvrdila da je Jasminka Bjeletić postupila suprotno zakonu jer je, dok je bila vršilac dužnosti direktora Apoteke “Beograd” zaključivala ugovore sa “Velexfarm”-om u kojem je bio zaposlen njen sin.

Ona je zaključivala kupoprodajne ugovore, a o svemu tome, odnosno o sukobu interesa koji je postojao nije obavestila tadašnju Agenciju za borbu protiv korupcije.

Tako je Agencija izrekla meru javnog objavljivanja preporuke za razrešenje sa javne funkcije direktora Apoteke “Beograd”.

„Koncesija nije rešenje, radimo u javnom interesu“

Ukoliko sada ovu zdravstvenu ustanovu preuzme privatno lice, prema rečima Jelene Šukiljak, to više neće biti svojina u javnom vlasništvu.

“Nećemo više imati mrežu, sve lekove koji su potrebni, a one koji dođu ne možete obavezati na tako nešto. Koristiće naše resurse za koje smo iz naših sredstava izdvajali”, rekla je ona.

Sa druge strane, kako kaže, tu su i same cene proizvoda.

Lek šest puta skuplji kod privatnika

Neki od lekova koji se mogu naći u privatnim apotekama koštaju i do šest puta više nego u Apoteci Beograd.

Primer za to je lek Permetrin koji u Apoteci Beograd, kako je rekla, košta oko 1.000 dinara, dok u privatnim apotekama košta i do 6.000 dinara. Pacijentima je mesečno nekada potrebno i četiri kutije ovog leka.

Da cene proizvoda neće biti iste, kao i da je pitanje šta će pisati u ugovoru o koncesiji, saglasan je i konsultant za strane investicije Milan Kovačević.

“Sve zavisi pod kakvim uslovima bi to bilo. Prvo što se tiče farmacije i maloprodaje lekova, tu bi trebalo paziti jer i već sada imamo previše koncentracije, imamo i previše prodajnih mesta, i to povećava cenu lekova. Trebalo bi težiti da postoji neka konkurencija, da postoje neki podsticaji da se bolje usluži mušterija i dobije lek po nižoj ceni”, kaže Kovačević.

Kako je rekao, ako bi se ušlo u koncesiju, onda bi onaj ko će platiti da dobije koncesiju, on će dobiti novac, a Apoteka Beograd u ovom slučaju više neće imati kontrolu dan onim kako će raditi apoteke.

Kovačević ističe da je “drugačija priča” kada je reč o koncesiji ali prilikom ulaganja.

“Ovo o čemu sada pričamo je reč o trgovini. Nijedan originalni lek, kolko ja znam, u Srbiji, nije pronađen i registrovan. Nego imamo uglavnom uvoz lekova i kupovinu od ponuđača. Tu je reč o posredovanju, u logistici i snabdevanju lekova”, rekao je on.

Dodao je da je mišljenja da bi bilo bolje vratiti sistem na staro, odnosno ne davati Apoteku pod koncesiju već, “popraviti” postojeće stanje.

“Što znači, da postoji neki grosista (trgovac koji kupuje i prodaje robu), neko ko od proizvođača dobija lekove, ko ih na najjeftiniji način uzima, možda ima i neko skladište, i da ih na najjeftiniji način distribuira drugim apotekarima, tako da učinimo korist za one koji koriste lekove sa jedne strane, a sa druge strane da unapredimo poslovanje”, ističe.

Podseća da se u poslednje vreme stalno pojavljuju neki individualni interesi, kao i da pojedinci koji samo u svoju korist žele da urade nešto.

“Ne znam kako su uopšte dozvolili da u ovakvo stanje dođe Apoteka, zašto neko nije ko se u to dobro razume analizirao, šta čini da oni imaju veće troškove nego prihode. I tada je trebao naći način gde će se okrenuti situacija, da oni budu i profitabilni i da posluže svrsi. Ali za tu svrhu moram da priznam da bi kod nas mnoge propise trebalo menjati”, podsetio je.

Tekst u celosti možete pročitati na portalu Nova ekonomija.