Šetam svakog jutra labradorku Šapicu oko "Aviv" parka, nedaleko od naše kuće, pa sam juče, sasvim prirodno, na svakih dvadesetak koraka čuo komšije kako se sablažnjavaju i zabrinuto komentarišu pokušaj silovanja desetogodišnje devojčice u prizemlju ovog tržnog centra.

I pred obližnjom školom, koju pohađa Mirino i moje najmlađe unuče Dunja, u vreme završetka prve smene bilo je nikad više roditelja i nikad više međusobnih razgovora na istu temu. Nije tajna da na zlo i nesreću reagujemo tek kad ih osetimo u svojoj blizini, da se sve to dogodilo u nekom drugom delu grada ili u nekom drugom mestu – teško da bi iko i pomislio da meta manijaka mogu biti i „naša deca“!

Nedaleko od pomenutog „Aviv“ parka, u Gusinjskoj ulici, na placu na kome je polusrušena kuća komšije koji već godinama tu ne živi, iz dana u dan povećava se deponija smeća, šuta i svakojakog otpada. Pisali smo nadležnim inspekcijama, predsedniku opštine, zvali medije… ništa nije vredelo, čak su se, o ironije, tu zaustavljali pripadnici Komunalne policije (sada i milicije) da bi zapisivali tablice parkiranih automobila.

Zato sam, spremajući se za odlazak na subotnji „Ekološki ustanak“, rekao nešto slično, da na zaštitu okoline pomislimo tek kad nas pritisnu đubre i nebriga u neposrednoj blizini. A bolna istina je da ko nije reagovao na sistematsko zagađivanje vazduha u Boru ili Smederevu, na mutnu vodu iz zrenjaninskih česmi, na najavu izgradnje u Košutnjaku (plućima Beograda) ili Makišu (njegovom vodoizvorištu), na nasilje nad planinskim rekama uguranim u cevi… zaslužio je da ima deponiju preko puta ulice!

Samo što će se ona, po svoj prilici, zvati „Rio Tinto“ i biti ispod prozora svih nas. U tome je, izgleda, glavna vrednost subotnjeg protesta ispred Rosandićevih „konja vranih“ (da baš ne kažem „Skupštine“, jer je ono što se u tom zdanju sada okuplja jedna drukčija deponija), nevolja je postala zajednička, počeli smo da razmišljamo i o zlu koje nije u našem neposrednom okruženju.

Zato nije slučajno ni što je gospođica premijerka pokušala da se prikaže načitanom, pa je, govoreći o „Ekološkom ustanku“, rekla je da je ekologija „problem prvog sveta“, da se time bave ljudi koji imaju „sigurne poslove, zaradu, penzije“, kao i da je „to što se ljudi u Srbiji danas bave ekologijom, potvrda dobre politike“, of course, predsednika svega ovoga.

Angus Diton, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2015. godinu, tvrdio je da „novac čini srećnim čoveka samo do iznosa od 75.000 dolara bruto po domaćinstvu godišnje, jer je to granica iznad koje rast dohotka neće popraviti ljude u pogledu emotivnog života“. Nobelovac Hajnrih Bel u romanu „Mišljenja jednog klovna“ piše o čoveku koji je mesečno zarađivao pet stotina maraka i sa tom svotom umeo sasvim lepo da izađe na kraj, zatim je zarađivao hiljadu i postalo je teže, a u velike teškoće je zapao kad je zarađivao dve hiljade…

Zato nije čak ni smešno ovo klovnovisanje sa punim novčanicima i opštim blagostanjem, jer većina građana Srbije i dalje živi u skladu sa sjajnim zapisom mog prijatelja sa Fejsbuka, koji se potpisuje kao „Gospodar pršljenova“: „Šta ti je život… Sa deset godina sam maštao o sto evra. Sa petnaest o hiljadu. Sa dvadeset o sto hiljada. Sad opet maštam o sto evra!“

Ali, to ih ne sprečava da vide đubre oko sebe!