Piše Ivan Mrđen: Osam decenija KUD „Branko Cvetković“

Društvo je osnovano 3. maja 1945. godine i za monografiju koja je pripremana povodom prethodnog okruglog rođendana s ponosom je istaknuto da se to dogodilo pre zvaničnog kraja Drugog svetskog rata, te da je njegovo osnivanje prvo takvo organizovanje mladih u oslobođenom Beogradu.

Nastalo je ujedinjavanjem pevačke grupe „Brodarac“ i igračke grupe „Železničar“, a stalna adresa bila im je zgrada na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca, koju su u periodu od 1932. do 1937. godine izgradili železničari i brodari kao svoj dom za sve „vannastavne aktivnosti“, kako to voli da kaže sadašnji predsednik Jovan Šijački. Foklorni ansambli, horovi, dramske grupe, književni i pesnički klubovi, za sve je bilo dovoljno prostora u tih 4.500 kvadrata, uključujući i veliku salu za predstave, koje se stariji Beograđani sećaju i po bioskopu “Zelengora“...

Ime je dobilo po inženjeru Branku Cvetkoviću, streljanom rodoljubu već na početku okupacije, pre rata veoma poznatom i cenjenom projektantu pruga, tunela i mostova, zbog kojih su ga cenili i u državnoj železnici i u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu. Tokom minulih decenija titulom „cvetkovićevca“ moglo je da se pohvali više od pedeset hiljada članova, od kojih je većina dolazila još u dečji ili omladinski ansambl a završavala u sekcijama veterana.

Jedan od podataka iz već pomenute, nažalost neobjavljene monografije, ističe da je više od dve stotine parova prve simpatije na probama, druženjima posle koncerata ili turnejama doguralo do bračne luke. A turneja i učešća na svetski najpoznatijim festivalima bilo je najmanje trostruko više od broja svećica na torti...

O svemu tome svedočilo je i nekoliko stotina trofeja, plakata, fotografija, zapisa o predsednicima, umetničkim direktorima i koreografima, koji su podizali i održavali ugled ovog društva, među kojima posebno ističu doprinos Dese Đorđević (1927-2011) i Branka Markovića (1917-1993)... Ova obimna dokumentacija ostala je zarobljena u prostorijama iz kojih je KUD „Branko Cvetković“ nelegalno izbačen u julu 2018. godine, od kad traje neprestana borba da se ovo (bes)pravno nasilje prekine...

„Cvetkovićevcima“ je u tim trenucima bilo najvažnije da sačuvaju ogromno blago u nošnjama iz svih krajeva nekadašnje nam zajedničke države, instrumente i tehniku, bez čega bi i ova institucija amaterskog stvaralaštva bila osuđena na nestajanje i zaborav, poput više nekad poznatih i uglednih društava, čijih imena poput zemunskog KUD „Branko Radičević“ se sećamo sa nostalgijom.

Iz tog ugla gledano, pravi je podvig što će se večeras na velikoj sceni UK „Vuk“, sa početkom u 19 časova, naći više od 140 aktivnih članova KUD „Branko Cvetković“. Pomalo i uz nos svima koji misle da su od očuvanja tradicionalnih vrednosti važnije aktivnosti diskoteka, streljana ili vežbanje brazilske džiu-džice, od čega sada ubiraju prihod samozvane „gazde“ pod okriljem nečega što se naziva „duplo SS“.

Mene, lično, za KUD „Branko Cvetković“ veže višedecenijsko prijateljstvo sa sadašnjim predsednikom i njegovom generacijom članova prvog foklornog ansambla, sve učvršćeno u godinama kad je u dečjem ansamblu igrala i po svetu putovala Mirina i moja najstarija unuka, gospođica Tamara Janjić, of course sa dedom...

U tom smislu izuzetno sam ponosan na Povelju za izuzetan doprinos u radu društva, koja mi je dodeljena na rođendanskom koncertu u velikoj sali „Kolarca“ u maju 2012. godine. Zvučaće kao fraza, ali to sam zaista shvatio kao obavezu da, kad mogu i koliko mogu, upoznajem javnost sa redovnim aktivnostima i problemima KUD „Branko Cvetković“. Na žalost, evo već punih sedam godina uglavnom o neispunjenoj želji da se vrate u svoj dom, gde bismo možda stigli i da završimo posao oko već pomenute monografije.

Zato, uz najavu večerašnjeg koncerta, želim da pišem samo o onome što je najbolje i najlepše u njihovom odnosu prema tradicionalnom narodnom stvaralaštvu, zasnovanom na punom poštovanju reči legendarne Dese Đorđević:

„Mi smo ti koji učimo publiku šta je naša narodna umetnost. To je naš zadatak! Moramo da im pokažemo narodne igre iz različitih krajeva, jer ih na taj način edukujemo po pitanju naše narodne umetnosti. A može da se izmisli i skakanje preko glave, ali to onda nije narodna umetnost. Ne treba da potcenjujemo osećaj za lepotu kod publike.“