Piše Ivan Mrđen: Od Dana pobede do bede

Bio je juče, ako niste znali, Dan pobede nad fašizmom. Mene su, da budem iskren, na to podsetili predstavnici nekakve „političke platforme Solidarnost“, koji su se u kompletnom sastavu (dakle, svo sedmoro) slikali ispred Spomen-groblja oslobodilaca Beograda, gde su položili cveće na grob društva jednakosti i socijalne pravde, za šta se oni kao svesrdno zalažu.

Tom prilikom je Miloš Baković Jadžić, predsednik Saveza antifašista Srbije, rekao da danas „svedočimo novim autoritarnim tendencijama u zemlji“, te da „aktuelne vlasti, pokušavajući da prisvoje slobodarske tradicije našeg naroda, godinama rade na razaranju tekovina socijalne države i rastakanju društva“.

Biće da su ovo o „prisvajanju slobodarskih tradicija“ solidarni levičari izjavili pomalo i ljuti, jer su morali da sačekaju da na istom mestu vence položi „državna delegacija“, oličena u predsedniku Skupštine Srbije Ivici Dačiću i resornoj štiklici, ministarki za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dariji Kisić Tepavčević. Da je za aktuelnu vlast „vruć krompir“ sve što ima veze sa antifašizmom i borbom za pravednije društveno uređenje pokazuju još neki jučerašnji postupci i izjave aktuelnih ministara, od nesretnog Aleksandra Vulina koji je pobedu nad fašizmom sveo na svetle policijske tradicije, položivši cveće na grob Aleksandra Rankovića i „Krcuna“ Penezića, do lupetanja bezportfeljnog Nenada Popovića da su „Srbi i Rusi oslobodili Evropu“.

Više zbog toga što je juče bila nedelja nego što nije bilo prikladno da se i za Dan pobede upriliči pokazivanje sveopšte društvene bede u režiji beogradskog Iznoguda, tek izostalo je šoping vakcinisanje, nagrađeno vaučerima za kupovinu nekakvih krpica, koje su i inače „na akciji“. Ali, priča o tome ne prestaje, uglavnom uz komentar „a baš smo mislili da ne možemo dublje da potonemo“…

Pitanje je, međutim, zašto ovakve manifestacije lošeg života nemaju gotovo nikakvog uticaja na javnu sferu, naročito za aktiviste, pokrete i grupe koji se zalažu za pravednije i humanije društvo socijalne pravde. Ma koliko se zgražavali zbog inicidenata, bakica koje su poranile „još u pola šest“ ili majke koja ostavi trogodišnje dete da joj „čuva mesto u redu“… brzo se „utešimo“ mišlju da je to beda nekih drugih ljudi i da sve to, sa nama lično, nema nikakve veze…

Poređenja radi, u Srbiji je vlast (u liku Slobodana Miloševića) ubedljivo dobila parlamentarne izbore na Svetog Nikolu 1993. godine, u vreme svetski rekordne hiperinflacije, praznih prodavnica, tuče za hleb na Terazijama, otete stare devizne štednje i desetine hiljada prevarenih i ojađenih od tadašnje „srpske majke“ Dafine Milanović i strica joj Jezdimira Vasiljevića. Beda očigledno niti je bila, niti će biti politička tema.

Slušao sam juče komšije u lokalnoj birtiji kod „Cvetkove pijace“ kako se zgražavaju jer su čuli da je neko negde prodavao trešnje, istina čileanske, po ceni od 4.300 dinara za kilogram, da bi potom, svako za sebe, rekao „ma, šta me briga, ja trešnje i ne jedem“!