Piše Ivan Mrđen: A onda su došli Nemci…

Sećate li se antologijskog aforizma Brane Crnčevića (1933-2011): “Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i odneli sve!” Živimo još malo pa punih devet godina u znaku naprednjačke verzije: “Pre 2012. godine nismo imali ništa, jer su ‘žuti’ pokrali sve!”

Kako vreme odmiče, nekako se gubi ta vremenska odrednica, pa se i mnogo toga što se kasnije dogodilo proglašava za nepodopštinu pređašnjih vlasti. Tako je gospođica premijerka preksinoć, ne trepnuvši, izjavila: “Projekat ‘Rio Tinto’ je započet 8. juna 2014. godine, omogućeno je istraživanje na području opštine sada grada Loznice. Dakle, niti je Vučić niti sam ja odlučivala o tome kako će ‘Rio Tinto’ pristupiti istraživanjima.”

OK, kad je o njoj reč, ona ni kasnije nije ni o čemu važnom odlučivala, ali korektnosti radi, da kažemo da je u Vladu Srbije ušla tek 11. avgusta 2016. godine, tada kao ministarka državne uprave i lokalne samouprave. Ta vlada se na pretraživačima najlakše nalazi kao “Druga Vlada Aleksandra Vučića”, rasformirana je 31. maja 2017. godine, posle čega je nastupila era u kojoj se o svemu pita predsednik svega ovoga, pa i nije tako važno ni ko je u Vladi, ni ko joj je na čelu.

Time je zaokružen kontinuitet sa prethodnim kabinetima, započet 27. jula 2012. godine. Ako su se posle izbornog debakla Borisa Tadića i Demokratske stranke Tomislav Nikolić i Ivica Dačić još neko vreme šepurili kao predsednik Republike, odnosno premijer, ubrzo je postalo jasno da se o svemu sve više pita “prvi potpredsednik Vlade”.

“Agresivnost koju ispoljava Vučić, prekriven jagnjećom kožom, usmerena je u četiri pravca, sva četiri pogubna za demokratiju u Srbiji”, pisao je već krajem 2012. Dragoljub Žarković (“Napredna knjiga – Godine uspona Aleksandra Vučića”, “Vreme”, Beograd, 2016). On je agresivnost sveprisutnog PPV-a uočio prema medijima, koalicionim partnerima, biznismenima i pravosudnim organima.

Tako je došlo do velike smene generacija na srpskoj političkoj sceni posle prevremenih izbora 2014. godine, kad dobijamo “Prvu Vladu Aleksandra Vučića”, a Žarković konstatuje da “stari kadrovi više nemaju šansi”: “Dobro, reći će neko, zar Aleksandar Vučić nije stari kadar, znamo ga kao zlu paru još od devedesetih. Nije. On je najnoviji model, gotovo hibridni: radi i na benzin i na bateriju. Od godina raspleta sa Šešeljevim radikalima veće transformacije nije bilo ni u Diznijevem filmu ‘Lepotica i zver’.Na stranu što je politiku okrenuo naglavačke, nego se on sam prepodobio, ukrstio prste, natakao naočare, ne oblizuje usne posle svake rečenice, što bi narod rekao: ovoga odnekud znamo, al’ je, bre, ganc nov!”

Vučićeva “prva vlada” trajala je od 7. aprila 2014. do 11. avgusta 2016. godine, što znači da je bila u funkciji i tog 8. juna 2014. godine, koji bi nesretna premijerka da smesti u neki politički pluskvamperfekt. Dakle, mogao je da spreči ako su nešto zabrljali u prethodnom mandatu resorni ministri Milan Bačević (rudarstvo, prirodni resursi i prostorno planiranje) i Zorana Mihajlović (energetika, razvoj i zaštita životne sredine), oboje kadrovi Srpske napredne stranke. Kad im je, jel’te, bio samo PPV, ali nesporni partijski šef!

Dva meseca je imao na raspolaganju da se sa “Rio Tintom” bavi i tada ganc novi ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, ali ne verujem da bi se on nešto mešao u svoj posao kad je već bilo izvesno da ta taj projekat ima podršku “tamo gde treba”.

Nije tajna da državi trebaju pare, da je za održavanje privida normalnosti i saniranje posledica pandemije, u prevodu održanje naprednjačke vlasti, sve podložno prodaji. Pa i sopstveni izborni slogan, koji je, ako se još sećate, glasio: “Za budućnost naše dece!”