Piše Ivan Mrđen: Družite se sa mlađim ljudima

Zaista sam se obradovao kad sam juče sreo Aleksandra Ćapina, doveo klince kod sestre Anje koja se nedavno doselila u jednu od novogradnji u našem kraju. Iako „Aco“ iza sebe ima impresivnu košarkašku i uzornu životnu biografiju, meni odmah navru uspomene na njegov oca Zorana zvanog „Čapa“ (1948-2018), sarajevsku urbanu legendu, koji je decenijskim boravkom u Budvi produžio život, a onda iznenada pre tri leta umro u Beogradu.A dva dana ranije sinovi nezaboravnog Ratomira Lazića (1944-2016) Aleksandar i Uroš okupili su očeve prijatelje na Topčiderskom groblju a odatle nas odvezli na hacijendu kraj Dunava, zadnja pošta Beška, gde je sad dom Danice, Saše i Rašinog unuka, sjajnog momčića šestipogodišnjeg Relje. Tog dana smo, po onoj „bolje da nestane selo nego u selu običaj“, proslavili još jedan Rašin rođendan, prisećajući se nezaboravnih okupljanja na njegovom imanju u selu Guncate, zadnja pošta Barajevo, ali i raznih dogodovština za koje smo još tada bili sigurni da spadaju u kategoriju „jednog dana ćemo se svemu ovome slatko smejati“.„Putuje moje društvo i ja čekam na red“, pevao je Đorđe Balašević (1953-2021), a ja bih samo dodao „nije mi ova starost tako grozna“, jer se, uz nekoliko sjajnih parova tu negde naših godina, čujem, viđam i družim sa mlađim ljudima, ne samo decom mojih prerano preminulih prijatelja i drugara. Baš sinoć smo u „Starom bunaru“, zadnja pošta Dušanovac, imali redovno okupljanje grupe „5P“ (prvi petak u parnom mesecu za pivo sa prijateljima), koju pretežno čine moji nekadašnji učenici iz „Blica“, danas već stasale i ugledne kolege.U prvim decenijama braka moja Mira mi je zamerala to „jurcanje sa dečurlijom“, a danas mi, pomalo i tužno, kaže da je i ona trebalo da se druži sa mlađima, jer većina njenih ispisnica sa kojima je još u kontaktu niti gde izlazi, niti sa njima ima o čemu da priča. Osim o bolestima, of course...Ruku na srce, jedan od razloga što, kao za rubriku lifestyle, preporučujem druženje sa mlađim ljudima, osim što stariji imaju tu bolnu naviku da nas napuste pre vremena, leži u realnoj opasnosti da u razgovoru sa vremešnjim drugarima, posebno ako se dugo niste videli, upadnete u bezizlaz tipa „a ko bolji“, „on jedini radi“, „šta nam je sve dao“ sve do onog „neće valjda da se vrate žuti lopovi“...Tako smo u sredu na Topčiderskom groblju odstojali malo i sa jednim drugarom, koji je u vreme Rašine bolesti bio jedan od najagilnijih i najrevnosnijih, čovekom zanimljive biografije i životnog iskustva, a onda nam je svima nekako laknulo kad je rekao da neće poći i u Bešku, jer nam je nekoliko prethodnih okupljanja pretvorio u pakao po goreopisanoj matrici...