Zaista me je pogodila vest da je u noći između srede i četvrtka bačena bomba na restoran “Holesterol” u Dobračinoj ulici, u koji rado odlazim još malo pa punu deceniju.

Zaista me je rastužila činjenica da je većina komšija, drugara i poznanika, kad bih počeo priču o ovom incidentu, postavljala maltene tri ista pitanja: Da li je gazda neki kriminalac? Da li je Crnogorac? Da li ima neke veze sa policijom?

“Holesterol” mi je prirastao za srce i pre nego što je otvoren, još kad je krajem 2010. godine redakcija “Blica” preseljena na Donji Dorćol, pa smo danima željno iščekivali da se u komšiluku otvori neko pristojno i prijatno mesto za kafu, ručak i pićence posle posla. Danas je čitav taj kraj, zahvaljujući i pionirskom poduhvatu u “Holesterolu”, načičkan zanimljivim ugostiteljskim objektima, ali tada smo imali samo restoran koji je ponašanjem gazde, ambijentom i uslugom opravdavao svoje ime (“Don Gedža”) i ipak dosta udaljenu kultnu kafanu “Sloga” u Đure Đakovića (sada Vanizelisova).

Zbog toga sam na sva pomenuta pitanja mogao da odrečno odgovorim, pa čak i na neka od u takvim situacijama uobičajenih potpitanja, da li je gazda nekome dužan, da li se nekome zamerio, da li je neko bacio oko na njegov lokal… Sva ta pitanja u krajnjoj liniji služe samo da bi se slegnulo ramenima i lakonski zaključilo “tako je to u današnjoj Srbiji”. Naviknuti na sve surovije i sve bezobzirnije obračune kriminalaca, posebno pripadnika dva klana sa crnogorskim geografskim odrednicama, mnogi će požuriti da kažu “ništa strašno”, “nije neka šteta”, “dobro je, niko nije stradao”, “idemo dalje”…

Posebno ako se pokaže da bomba u Dobračinoj 59B nije bačena na kafanu, već predstavlja upozorenje njenom vlasniku, koji je, by the way, predsednik Upravnog odbora “Dorćol Platza”, jedne od poslednjih oaza za iskazivanje drugačijeg mišljenja i drugačijeg umetničkog viđenja stvarnosti u državi Srbiji na kraju druge decenije Dvadesetprvog veka.

“U samo nekoliko dana svedoci smo drastičnih fizičkih napada, pretnji, nipodaštavanja, uništavanja i klevetanja kritičkog umetničkog rada i stvaralaštva u Beogradu”, saopštila je Asocijacija “Nezavisna kulturna scena Srbije”, najoštrije osuđujući napade na galeriju “Stara Kapetanija” i uništavanje izložbe strip grupe “Momci”, kao i medijski linč povodom predstave Zlatka Pakovića, te nasilno ometanje izložbe „Kapija – i kad boli, istina je lijek” u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Oni su podsetili da je grupa batinaša iz Zemuna veoma nalik onima koji su nedavno vulgarno oskrnavili Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu, ali i da “pasivnost vlasti i većeg dela javnosti podseća na poznate istorijske faze fašizacije i društva i politike”.

Nije, međutim, ništa manje značajno ni treće pitanje koje sam pomenuo na početku ovog teksta, jer se i ono već duže vreme postavlja gotovo po automatizmu. Stvaranje opšte nesigurnosti i zastrašivanje neistomišljenika mogu da budu izraz aktuelnih sukoba struja u vladajućoj stranci i bezbednosnim strukturama. Nije tajna da upravo zbog tog rata Srbija nije dobila novu Vladu ni evo već 116. dan posle parlamentarnih izbora, na kojima je lista predsednika svega ovoga osvojila apsolutnu vlast.

Problem je, međutim, šta sa “mangupima u svojim redovima”, kako je govorio drug Lenjin, koji su u stanju da otvore mnogo nezgodnih pitanja (i dosijea), što se i pokazalo brzopoteznim odgovorom, ti meni “Krušik”, ja ću tebi “Jovanjicu”…

Ne spadam u one koji bi se bave “dvorskim spletkama”, ali zadržavam pravo da mislim kako neko može da pomisli da bi serija napada na kulturne institucije i opoziciono nastrojene umetnike mogla da izazove bes tog dela javnosti protiv policije, koja “ne radi ništa”, pa da se onda i sa te strane očekuju maltene aplauzi kad se bude “rešavala” jedina ovdašnja postizborna drama.

Neko će reći da sam otišao predaleko, ali meni se čini da je sve ovo što se događa postalo suviše blizu!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram