Znam da bi bilo mnogo lakše da napišem dve rečenice i jednostavno prikačim kratak video zapis, koji mi je juče poslao kolega Slobodan Đukić, poznat i po nadimku „Felini“. Potrudio sam se ipak da „skinem“ ceo tekst monologa jednog oca, koji telefonom razgovara sa sinom osnovcem (neki od viših razreda), da bih i sam osetio makar deo problema sa kojim se ovih dana suočavaju đaci, njihovi nastavnici i kompletne porodice:

„Halo… ej ljubavi, srce tatino… hajde, ustaj ljubavi, četiri i petnaest je, hajde da stignemo sve danas za ovu on lajn nastavu…

Hajde, znam da si umoran, ali moramo. Hajde, polako… Tata je celu noć bio budan i uspeo sam da nekako provalim, pa sad slušaj tatu da ti ispriča kako će da ti šalju on lajn materijale… pa ti polako da sve to danas izvedeš…

Slušaj ovako… Engleski će da ti šalje SMS-om. To kad završiš, slikaš i čuvaš u računaru, i kad ona traži imaš petnaest minuta da joj vratiš…

Geografiju će da ti materijale šalje viberom i vraćaš isto na viber, ali ne na taj broj već na broj njenog muža jer on ima veću memoriju i bolji telefon, pa će više da joj stigne… Ne znam kad će da traži…

Biologiju to pratiš preko RTS Planete, to nije problem…

Matematiku ćeš da dobijaš preko zum aplikacije… Ne u neko određeno vreme nego kad nastavnica može… Tako je, javiće ona kad može…

Muzičko, muzičko ćeš da dobijaš materijale preko i mejla i to slikaš… tako je, slikaš i vraćaš odma’… Ali, taj mejl se dobija noću, zato što nastavnici tako više odgovara… Jeste, al’ ne brini… tu ćemo da angažujemo babu da ona bude budna celu noć… Ništa ne brini za muzičko, to smo rešili…

E, slušaj ovo… hemiju pratiš preko gugl hema, to jeste super aplikacija, ali tu imamo problem, jer profesoru ne radi mikrofon pa će on da vam objašnjava pantomimom… Tako je, polako ćeš savladati pantomimu, nije problem…

Fiziku, fiziku profesor ima… nastavnik ima neki stari uređaj u podrumu, pa je to našao pa će da vam materijale šalje Morzeovom azbukom… Ali moraš danas do sedam i dva’est da naučiš… ne Brajevu azbuku… Brajevu azbuku ćemo da učimo sutra, sigurno će nam i ona trebati, ali sad prvo moraš da savladaš Morzeovu azbuku…

Istoriju će nastavnica da šalje preko ’Enigma’ mašine… jeste… samo ćete vi morati da joj dešifrujete šta šalje… Tako je… kad dešifrujete to joj vraćate…

Srpski, srpski… nastavnica, kako se zove, ona nema mogućnosti za te nove tehnologije, starija žena… Ali, na svu sreću, njen muž se bavi golubarstvom… tako je … pa će ona da vam šalje materijale preko goluba… Između dvanaest i petnaset i dvanaest i dva’espet treba da budeš na prozoru i sačekaš goluba, baciš mu malo kukuruza… I vičeš ovako prrr, prrr, prrr… da ga opustiš da ti on ostavi to…

Tako je, u principu sve je prosto, ništa nije problem… I da znaš, ispisali smo te sa fudbala i ukinuli ručak… Ostavili smo ti samo doručak i večeru, ali to će da bude malo obilnije…

I još da dodam, mama i ja ćemo se razvesti, mama će da živi sa bakom, a ja ću da budem sa tobom, kako bismo mogli da sve ovo uradimo… Ma, biće sve to super… To je sve za našu decu!“

Pomenuo sam pre mesec dana smehocitin kao „prvu srpsku vakcinu protiv korone u novijoj svetskoj istoriji“, koji je kolega Milan Bečejić otkrio na stranicama knjige „Živi bili, pa kovideli“, (autor Zoran Nikolić „Zozon“, izdala „Čivijaška republika“, Šabac 2020.) u kojoj je sakupljen „humor u doba pandemije“, prolećni deo.

Tada su brojke zaraženih, hospitalizovanih i, na žalost, preminulih bile mnogo manje a mere znatno strožije nego što ih imamo ovih dana, pa se bojim da je vrag odneo šalu i da više podsmeh i ironija ne mogu biti poslednja linija odbrane svih dobronamernih, uplašenih i razumnih ljudi. U tom smislu i pomenuti video prestaje da bude smešan, jer pokazuje u kojoj meri je školstvo u Srbiji izvan savremenih tokova obrazovanja. Preobimno gradivo, glomazni udžbenici, pa još i kojekakve „radne sveske“, klasična predavanja „tabla i kreda“, domaći zadaci… sve je to bilo teško i nastavnicima, i deci, i roditeljima i pre „ove situacije“, kojom su svi problemi dignuti na kub.

U takvoj situaciji prelazak na on lajn nastavu je praktično nemoguć, jer niti sva deca imaju odgovarajuće uređaje, niti su svi nastavnici osposobljeni da koriste moderne tehnologije, a samo mali broj roditelja ima mogućnost da se aktivno uključi u čitav, više nego iskomplikovan proces.

Imao sam prilike da u Melburnu po tri meseca u poslednje tri godine pratim našu princezu Anu u školu. Ona sad završava šesti razred, a u njenom rancu uvek su bili samo tablet i lanč boks (kutija za užinu), ništa udžbenici, ništa sveske, ponekad samo pribor za crtanje… Zato je, kad su i tamo zbog korona virusa prešli na on lajn nastavu, jedina promena bila utoliko što više nije morala ujutru da oblači školsku uniformu…