Piše Ivan Mrđen: Kanapče za slona

Ima ona priča o dresuri slonova, kojima kad su mlađi i mnogo manji vezuju prednju nogu nekim užetom, dovoljno jakim da ne mogu da ga prekinu, koje se ne menja tokom njihovog odrastanja, jer su se oni na vreme navikli na činjenicu da ne mogu pobeći i žive u uverenju da ih to kanapče u tome sprečava, pa više i ne pokušavaju da potraže nekakavu slobodu. U tom smislu je ono papirče moje kanapče, ali se zaista pitam čime je bilo „na kratko“ vezano kad je tako brzo utihnulo ogromno nezadovoljstvo naroda, iskazano tokom „Prvog srpskog balkonskog rata“.U modernoj psihologiji postoji termin „naučena bespomoćnost“, strah da se napusti ili izgubi nešto staro, zasnovan na „ograničenjima koja sami sebi stvorimo na temelju predrasuda, iskustava, znanja, navika i okruženja“ (dr Kenan Crnkić). U prevodu, lakše nam je da kukamo i na vlast i na opoziciju, i na one koji će da bojkutuju i na one koji će da izađu na izbore, kao da smo se snage sopstvenog bunta protiv dikltature uplašili više od onih protiv kojih smo deset dana zviždali i lupali u šerpe, pa smo se bržebolje vratili u sigurnu luku zaludnih komentatora po društvenim mrežama, pod sloganom „svi su isti, samo sam ja pametan“...Ne sporim da su u navedenim temeljima straha veoma važna prethodna, uglavnom loša iskustva sa političarima koji su uspevali da prokockaju naše nade i očekivanja. Ali, zbog toga, s druge strane, ne vidimo da je to staza kojom od običnim kanapčetom zauzdanog dolazimo do teškim batinama izdresiranog slona, koji više i ne razmišlja o slobodi!Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram