Nije sinoć bilo nikakve buke u mom kraju. Znam da nisu sve komšije otišle u Pionirski park na “koncert u osam i pet”, baš kao što sam siguran da ova vrsta izražavanja narodnog nezadovoljstva nije naprasno utihnula prestankom vanrednog stanja.
Buka se pretvorila u bes, da parafraziram naslov čuvenog romana nobelovca Vilijama Foknera (1897-1962), ponajviše zbog (ne)očekivane odluke Pokreta slobodnih građana da ipak učestvuje na predstojećoj šaradi od parlamentarnih i lokalnih izbora, ali bes koji obeshrabruje i parališe i koji ljudi nose u sebi.
Propast četvoro poslednjih potomaka stare porodice Kompson je foknerovski ispričana praćenjem toka svesti idiota Bendžija.
Upropašćivanje prošlogodišnjih subotnjih protesta sistematski je vršeno pod firmom zajedničkog bojkota bilo kakvih izbora, što je kao ideja i pravac opozicionog delovanja glasno i jasno podržano tokom desetodnevnog performansa “bukom protiv diktature”, a onda je počelo obesmišljavanje koje bi da jedva nekako probuđene građane Srbije tretira kao pomenutog Bendžija.
Umesto jednog pravog izabrana su dva pogrešna puta, ubrzana proizvodnja incidenata sa jedne i pristajanje na nemoguća “pravila igre” s druge strane.
“Ne plaši se da podržiš iskrenost, istinu i saosećanje i usprotiviš se nepravdi, laži i pohlepi. Kad bi ljudi ovako postupali, promenio bi se svet”, pisao je Fokner, uz konstatciju da su “mnogi hrabri tek onda kad ne vide drugi izlaz”.
Nepravde, laži i pohlepe imamo i za izvoz, ali izlaz nigde ne vidimo!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare