Piše Ivan Mrđen: „Kalimero“ u poslednjem minutu

Možete li da zamislite reakciju na društvenim mrežama, „patrijotskim“ sajtovima i prorežimskim medijima da je, kojim slučajem, sve ono što se dogodilo u subotu uveče na našem najvećem stadionu bilo na suprotnoj strani terena. Ovako, Kristijano Ronaldo bacio kapitensku traku i napustio teren, Portugalcima ostalo da se „žale upravi vodovoda“, Srbi već po običaju  slave „odsustvo moderne tehnologije“, idemo dalje, već u utorak je nova utakica...Uvaženi Marko Somborac je istog trenutka tvitnuo „Sudija niste Pedersen“, što je sve koji malo duže pamte podsetilo na antologijski komentar Milojka Pantića tokom kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo u Francuskoj Jugoslavija – Španija 1:1 (Beograd, 30. aprila 1997.) upućen norveškom sudiji Rune Pedersenu: „I gospodine Pedersen, zaista zaslužujete takvo prezime!“Nešto stariji su odmah imali amandman „nije on, nego Sorensen“, sećajući se penala koji je pre skoro četiri decenije na utakmici Španija – Jugoslavija (Valensija, 20. jun 1982.) izmislio Danac Hening Lund Sorensen. Poveli su naši reprezentativci golom Ivana Gudelja, a onda je sudija posle starta Velimira Zajeca na Perika Alonsa, najmanje metar izvan šesnaesterca, pokazao na belu tačku.Španci su izjednačili, potom i pobedili (2:1), a izabranici Miljana Miljanića (1930-2012) se nisu povratili od tog šoka, pa su posle „samo“ 1:0 protiv Hondurasa ispali sa turnira na koji su otišli kao jedan od „favorita iz senke“, jer su u kvalifikacijama bili nadmoćno prvi u svojoj grupi, i to ispred Italije koja će kasnije postati svetski šampion! Umesto plasmana za pamćenje zapamćena je ova penal nepravda.I tih dana su stariji ljubitelji fudbala podsećali tadašnju mlađariju na pređašnju nepravdu, onu u režiji čuvenog Švajcarca Gotfrida Dinsta (1919-1990), koji u finalu Evropskog prvenstva 1968. godine u Italiji (Rim, 8. jun 1968.) nije dozvolio da Jugoslavija pobedi domaćine. Dragan Džajić i ekipa, koji su u polufinalu u Firenci pobedili svetske prvake Engleze (1:0), vodili su do pred kraj utakmice, a onda je usledio niz tendenciozno dosuđenih faulova ispred i na ivici šesnaesterca u kome su briljirali Ilija Pantelić, Miroslav Pavlović, Blagoje Paunović, Dragan Holcer... Anđelo Domengini je konačno postigao gol u 80. minutu, po tadašnjim pravilima dva dana kasnije igrana je nova utakmica, koju su, of course, dobili favorizovani domaćini.„Koji Dinst, koji Sorensen, Pedersen naše generacije se zove Feliks Brih, onaj penal nad Mitrovićem...“ - arhivari sudijskih fudbalskih nepravdi najnovijih godišta dodaće tom nizu advokata iz Minhena i njegovo deljenje pravde na utakmici 22. juna 2018. u Kaljiningradu (Srbija – Švajcarska 1:2, Svetsko prvenstvo u Rusiji). Ima mišljenja da je Brih na neki način alimentirao ljude u Fudbalskom savezu Srbije da nastave da rade bez ikakve odgovornosti za rezultate, a usput se, kako se upravo pokazalo, i prilično obogate.Zato nije čudno što je komentar kolege Nikole Jovanovića na ovaj subotnji, baš neuobičajeni poklon glasio: „Delić svih pređašnjih ’nepravdi’ otplaćen“. Tu ova priča prestaje da bude sportska tema i prelazi na nivo mentaliteta, izgrađenog na večitim žalopojkama, „kalimero sindromu“ i teorijama zavere kako nas ceo svet mrzi samo zato što smo... Dodajte po volji, „pametniji“, „lepši“, „spretniji“, „bolji“...„Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome, nit smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokoljenja“ – pisao je Ivo Andrić u „Priči o kmetu Simanu“.Mislio sam da jednu anegdotu sačuvam još koji dan, pa da je ispričam kad počne talambasanje povodom 30-godišnjice istorijske pobede Crvene zvezde u Bariju (29. maj 1991.) u finalu tadašnjeg Kupa evropskih šampiona. Sada mi se, međutim, čini da je pravi trenutak da podsetim na mog prijatelja Miodraga „Bobana“ Marjanovića (1946-2008), koji je to što tokom 120 minuta igre „zvezdaši“ nisu uputili ni jedan šut ka golu protivnika (pobedili su posle boljeg izvođenja penala) objasnio na nezaboravan način.Prenos te utakmice nas desetak prijatelja gledalo je u kući Duleta Vujanića, a on, Raša Lazić (1944-2016), “Zozon” Nikolić, Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Zoran Nadrljanski, Miroslav Kos... i ja još pamtimo govor koji je “Čiča” održao, popevši se na stolicu: “Neka! Neka i nas Bog jednom pogleda! Dosta smo se žalili na lošu sreću, na sudije, na grube protivnike, na to što Vaske nije sapleo Amansija, na maglu, na pogođene stative, na mokru travu…”.I tako dalje, i tako dalje, sve dok mi posle izvesnog vremena govornik nije došapnuo da mu treba pomoć da siđe sa stolice!