Piše Ivan Mrđen: „Grupni portret“ sa Svetim Nikolom

Nešto slično napisao sam prekjuče i ja, čestitajući predstojeće praznike gospođici Emi Vir, agilnoj šefici medija tima na Australian openu, zahvalivši se na pozivu da kao akreditovani novinar pratim prvi gren slem turnir u 2021. godini, koji će se održati od 8. do 22. februara. Imao sam sreću da prethodne dve godine na licu mesta u Melburnu pratim trijumfe Novaka Đokovića, a sad moram da se složim sa mojom malom imenjakinjom da je „put u Australiju samo pusta želja“.Ne treba, međutim, zaboraviti da sva putovanja počinju baš na taj način – željom da budemo na nekom drugom mestu, da nekog negde obradujemo. I završavaju se na isti način, jer je svako putovanje, kako je govorio Mark Tven, „vežba koja ima fatalne posledice za predrasude, netoleranciju i ograničenost“.Danas je Sveti Nikola, najpoštovaniji svetac u srpskom narodu, poznat i kao zaštitnik putnika i moreplovaca. Prethodnih godina sam na ovaj dan pisao da „pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste“, pa sam zbog toga i ovu veliku porodičnu svetkovinu doživljavao kao priliku da ako već ne možemo da prevaziđemo, makar na jedan dan zaboravimo predrasude, netoleranciju i ograničenost svake vrste.Sa mojim prerano preminulim kumom Brankom Arbutinom (1950-2009), posle nekoliko godina besmislenog inaćenja, pomirio sam se baš na Svetog Nikolu, ne sluteći da ćemo zajedno slaviti još samo dva puta. Kad čoveka stignu poodmakle godine, tačno zna koje bi periode u svom prethodnom životu, da se može, proživeo drukčije, koje greške ne bi napravio i kojim ljudima bi sve oprostio...Vladika Nikolaj Velimirović je govorio da je „pokajanje seme, a opraštanje plod“ i da „nikakvu hvalu nema seme koje ne donosi ploda“: „Nikakvo pokajanje nema vrednosti bez praštanja. Kad bismo znali koliko se nama prećutno oprašta svaki dan i svaki čas, ne samo od strane Boga, nego i od strane ljudi, i mi bismo sa stidom požurili da drugima oprostimo. Koliko nehatnih, uvredljivih reči mi izbacimo, na koje se odgovori ćutanjem, koliko jarosnih pogleda, koliko nepriličnih pokreta, pa čak i nedozvoljenih dela! I ljudi prelaze preko toga, ne vraćajući nam oko za oko i zub za zub.“Nisam baš siguran da će ostrašćeni politički protivnici, sveznajući analitičari i razni medijski satrapi razumeti da je ove godine, baš zbog drastično izmenjenih okolnosti u kojima živimo, Sveti Nikola prilika za pomirenje sa samim sobom i putovanje do sopstvene duše. Samo tako moguće je pronaći prečicu do onih koji će danas tugovati za praznim slavskim astalom.Prethodnih godina sam, pišući kolumnu u dnevnim novinama, čestitao današnju slavu mnogim mojim prijateljima, kolegama i kafanskim drugarima, a onda sam, više zbog toga što su neki iz porodičnih razloga prestali da budu radosni, pokušavao da smislim nekakav „grupni portret sa Svetim Nikolom“.Ove godine je „nemoguća misija“ i putovanje do bloka 45, gde smo kod kume Spomenke moja Mira i ja počinjali svetonikoljsku šetnju, pa ću i ovde prvo njoj da čestitam na upornosti kojom čuva ne samo porodičnu tradiciju, već i uspomenu na mog druga iz mladosti, kuma i prijatelja, nezaboravnog „Albanca“.A onda redom, od mojih prijatelja Zorana Nikolića „Zozona“ i Radivoja Mrđe do sinova legendarnog Ratomira Lazića Aleksandra i Uroša, Ivice Stevanovića iz „Palilule“, Zorana Stojanovića iz „Stare trojke“ i Slavka Petrovića iz „Starog bunara“, pa porodicama Vlade Dragojlovića, Srđana Dživdžanovića, Olgice Kostić, Dragana Jerinića, Svetlane Palić, Gorana Šormaza, Tome i Svetlane Vuković iz Vodica kod Smederevske Palanke, advokatice Svetlane Marjanović, doktora Zorana Stefanovića, fotoreporterskoj legendi Predragu Mitiću...Danas ću, hteo ne hteo, da se setim i mojih preminulih prijatelja Darka Radonjića, Dejana Mandića i Miloša Šterića... „Sećanja imaju snagu života, a život veoma često boju uspomena“, pisao je Ivo Andrić, možda baš da bi nam olakšao neke ovakve dane kad smo primorani da se samo sećamo!