Podeli:
Foto: privatna arhiva

Nisam siguran da ću uspeti, ali pokušaću danas na ovom mestu da iznesem nekakav sled misli običnih, pristojnih ljudi u ovoj neobičnoj i sve samo ne pristojnoj zemlji, dok su ovog vikenda gledali snimak prebijanja i sakaćenja nekog momka ispred neke novosadske kladionice.

Šta treba čovek da nekome učini da „zasluži“ takvo masakriranje? Gde je ta tačka u kojoj bes nekog pojedinca prelazi u sadizam? Zašto niko makar ne pokuša da spreči ubistvo u toku? Da li je snimanje takvog nedela vrhunac pojedinačne hrabrosti? Gde mi to živimo?

Iza tih početnih upita činimo korak dalje, pa se pitamo šta je lično učinio, na primer, Ivan Stambolić zločincima koji su ga kidnapovali, upucali s leđa u potiljak i bacili u jamu sa živim krečom? Čime je Slavko Ćuruvija izazvao bes svojih ubica?

Nije slučajno što razmišljanje vodi ka ova dva slučaja, ne zbog poznatosti žrtava i činjenice da su zbog ovih ubistava otkriveni i kažnjeni nalogodavci iz redova tzv. službi bezbednosti, koliko zbog koincidencije da je baš ovih dana, dok je snimak iz Novog Sada još čamio u nečijoj fioci, Apelacioni sud u Beogradu ukinuo prvostepenu presudu u slučaju ubistva vlasnika i novinara “Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije, sa obrazloženjem da je “prvostepeni sud prekoračio optužbu uvođenjem NN lica u taj slučaj”.

Pišući ovaj komentar, ukucao sam “ukinuta presuda” a Gugl mi je, osim ovog najsvežijeg slučaja, ponudio i tekstove o ukinutim presudama za pokušaj ubistva biznismena Milana Beka, Novici Eleku za nasilje u porodici, grupi čačanskih policajaca zbog zloupotrebe položaja, bivšem predsedniku Trgovinskog suda Goranu Kljajeviću takođe zbog zloupotreba službenog položaja, pa još desetak kojekakvih likova imenom, prezimenom i nadimkom poznatih policiji i široj javnosti…

I kad se stigne do nekakve presude, koje najčešće nisu ni približno adekvatne počinjenim nedelima, uvek se nađe načina da se sve relativizuje, obesmisli, proceduralno zakomplikuje… Zato nije čudno što je većina čitalaca ovog vikenda makar opsovala zbog priče o “propustu pisarnice” zbog koga su bez odgovarajuće kazne ostali lekari krivi što je mlada Pančevka Marijana Jojkić, zbog pogrešnog lečenja u Opštoj bolnici u tom gradu, preminula od upale slepog creva…

Više se normalan svet uzbudio zbog ovog slučaja od pre deset godina nego zbog još jednog mafijaškog obračuna u sred bela dana na beogradskim ulicama. Sačekuše, bombe, pucnjave iz kola u pokretu, menjaju se samo imena ubijenih kriminalaca, podaci o prethodnim slučajevima zbog kojih uglavnom nisu robijali i slike sa silikonskim lepoticama, skinute sa njihovih profila. Ista ostaju i saopštenja policije da je “istraga u toku”…

Živimo u paralelnim stvarnostima. Ponekad se čini da je čitav taj polusvet sa svojim “biznisima”, teritorijama, “šefovima” i “obezbeđenjima”, vezama, razvodima i zabavama, sve do obračuna i monstruoznosti poput one sa snimka iz Novog Sada, zarobio i državu, i policiju, i pravosuđe, i medije… pa se nameće utisak da im u ovom trenutku niko ništa ne može!

Zato, ma kako izgledalo kukavički i bezosećajno, snimanje iživljavanja nad bespomoćnim mladićem, mobilni telefon i video snimak postaju poslednje sredstvo odbrane tzv. normalnog sveta. Da nije učinjen javnim, novosadski slučaj bi verovatno bio ubrzo zaboravljen, sve do neke vesti da je ovaj siledžija negde ponovio ili sam doživeo nešto slično…

Psiholog Goran Tomin je povodom izostanka reakcije ljudi koji su prisustvovali a nisu reagovali rekao:

“Ne znam da li se sećate, bilo je spopadanje jedne devojke od strane jednog muškarca u skoro punom tramvaju, ljudi su to gledali i nisu reagovali, videli smo da se to dogodilo i ovde. To psiholozima nije neobično, postoji nešto što se zove difuzija odgovornosti, to znači da što više ljudi prisustvuje događaju, to je manja verovatnoća da će neko reagovati.”

Naslov ovog teksta nema za cilj da ohrabri ljude da odlučnije reaguju u ovakvim slučajevima, jer bi, ruku na srce, i oni sami postali žrtve nasilja i javnost bi ostala uskraćena za kakav takav dokaz o učinjenom nedelu i njegovim počiniocima. Što je još uvek jedini “okidač” da reaguju nadležni policijski i pravosudni organi…

To nas dovodi do najvećeg problema, jer između te dve paralelne stvarnosti, običnog i sve težeg života večine građana i ludila i besnila kriminalaca stoji država. Prve kinji, drugima se klanja, prve maltertira “sokolovima očima”, na druge žmuri i iz sve snage, prvima vređa inteligenciju, od drugih preko rijalitija i sličnih medija pravi “junake našeg doba”…

Zato smatram da ne treba očekivati od građana da se suprostatsve kojekakvim kolićima, ali da ih treba ohrabrivati da konačno shvate da je poslednji čas da u svoje ruke vrate jedino što imaju. Vlast naroda!

Komentari

Vaš komentar