Podeli:
Foto: privatna arhiva

“Danas je u svetu Međunarodni dan demokratije. U Srbiji je utorak...” – napisala je juče na Fejsbuku koleginica Maja Perović.

Istini za volju, u Srbiji i Republici Srpskoj bilo je nekih mlakih pokušaja da se obeleži sasvim drukčiji praznik, pompezno nazvan Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, koji će se navodno obeležavati svakog 15. septembra, na dan kad je 1918. godine probijen Solunski front.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. donela odluku o proglašenju 15. septembra za Međunarodni dan demokratije, pozivajući sve članice, vladine i nevladine organizacije da ubuduće taj dan obelažavaju kao dan borbe za ostvarenje demokratskih ideala. Tada je potvrđen stav da je “demokratija univerzalna vrednost, zasnovana na slobodnoj volji naroda da odrede svoj politički, ekonomski, kulturni i društveni sistem i u potpunosti učestvuju u svim aspektima života”.

Vinston Čerčil je govorio da je “demokratija najlošija forma države, ako izuzmemo sve ostale”, a Albert Ajnštajn da je njegov politički ideal demokratija, pod uslovom da “poštujemo svakog čoveka kao biće i ne pravimo ni od koga idola”.

Iz tog ugla gledano, možda i nije sasvim slučajno što je od svih slavnih datuma u istoriji srpskog naroda samoproklamovani idol izabrao baš ovaj, jer je talambasanje o slavnoj prošlosti, nacionalnom jedinstvu i zastavama u Srbiji i kod Srba uvek lepše zvučalo od razgovora o demokratiji.

Duh demokratije, međutim, ne može biti nametnut spolja, kako je govorio Mahatma Gandi, već “on mora izrasti iz unutrašnjosti naroda”. U tom smislu ne znače mnogo ni kojekakva prigodna podsećanja na vrednost i značaj demokratije, jer posle trideset godina višestranačkih izbora i proklamacija o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku u Srbiji sve manje možemo govoriti da živimo u demokratskom društvu.

“Najljući protivnici demokratije i reformi uspeli su da se utrpaju u najbrži voz, samo Srbi još trče za njegovim poslednjim vagonom”, govorio je streljani demokratski premijer dr Zoran Đinđić.

O tome da možda i nismo zreli za demokratiju svojevremeno je u svom znamenitom tekstu “Čujte Srbi” pisao i Švajcarac po rođenju a Srbin po opredeljenju dr Arčibald Rajs (Baden 1875. – Beograd 1929.): “Istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolje obezbeđivati savet od 25 najmudrijih ljudi nacije, nego Skupština koju je napunilo 300 nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti.”

To je baš juče sjajno primetio i moj prijatelj Miroslav Olenjin, koji prilike u Srbiji nekad bolje vidi iz svog Adelajda nego mnogi ovdašnji analitičari i komentatori: „Narod je trenutno sit raznih kapricioznih lidera i traži institucije. Posle nekog vremena dosadiće mu korumpirane, neefikasne i preskupe institucije i tražiće odlučnog lidera. I tako u krug.“

Maja Perović je svoj komentar ilustrovala grafitom sa zida u Balkanskoj ulici: „Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja!“ To me podsetilo da jedan drugi grafit, koji sam pre nekoliko godina video u Zemunu, što je veoma važno da bi se razumelo baš kako je napisano: DEMOKRA TI I JA!

Komentari

Vaš komentar