Od Crne Gore sam dig’o ruke prvog dana septembra 2015. kad sam nedaleko od obale u Boki Kotorskoj shvatio da plivam u fekalijama. “Ako vi morate, ja ne moram”, rekao sam sestri Veri i zetu Saši, pakujući se za povratak u Beograd, ne sluteći da će mi tačno pet godina kasnije njih dvoje iz Kumbora poslati simboličnu poruku: “Mi više ne plivamo u g…, kako je kod vas?!”

Ova njihova pošalica na neki način pogađa suštinu svega što se već dva dana vrti po društvenim mrežama, od čestitki i izjava oduševljenja, manje ili više duhovitih komentara, video klipova i foto-montaža do ozbiljnijih pokušaja da se sagledaju uzroci pada jedne i uspeha druge političke opcije na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori 30. avgusta 2020. godine.

Skoro se nije dogodilo da pobeda opozicije u nekoj državi bude toliko slavljena u komšiluku, još manje da se nameće kao nekakav obrazac za predstojeće korake sopstvene opozicije. Imali smo uostalom krajem prošle i početkom ove godine predsedničke izbore u Hrvatskoj, na kojima je kandidat širokog oporbenog fronta Zoran Milanović pobedio u susedstvu ne baš omiljenu hadezeovku Kolindu Grabar Kitarović, ali se nešto ne sećam komentara u stilu “samo ako se opozicija ujedini oko jednog jakog kandidata može da računa na uspeh protiv aktuelnog predsednika”.

Očigledno, sve u vezi “dva oka u glavi”, kako se govorilo u vreme zajedničkog demontiranja prethodne zajedničke države, još je mnogo osetljivija tema, ne samo zbog velikog broja ljudi koji i telom i dušom žive i tamo i ovamo ili odbrane pravoslavnih svetinja što se kao tačka sabornosti nametnulo i pre nego što su toga postali svesni crnogorski opozicioni prvaci.

Takvoj tvrdnji u prilog ide i veličanje uloge Zdravka Krivokapića, tihog univerzitetskog profesora, koji je preuzeo palicu opozicije i osvojio više od 30 odsto glasova – praktično kao cela mašinerija Demokratske partije socijalista na čijem čelu je Milo Đukanović, već tri decenije neprikosnoveni vladar Crne Gore. Nije to, naravno, učinio sam, već uz pomoć partijske infrastrukture Demokratskog fronta, ali bez doskorašnjih prvaka Andrije Mandića, Nebojše Medojevića i Branka Radulovića, čija je ekstremna retorika prethodnih godina bila kamen o vratu i DF i kompletne opozicije. Oni su sklonjeni u stranu, a od njih su građani dobili obećanje da neće lično učestvovati u radu buduće Vlade. I, gle čuda, manje buke jednako je više glasova!

Beogradski analitičar Đorđe Vukadinović je, poredeći nedeljne izbore u Crnoj Gori sa prilikama u Srbiji, kao bitnu razliku naveo da je tamošnja opozicija “bolje organizovana, raspodeljena u par logičnih kolona, koje ne rasipaju opozicione glasove i međusobno se ne napadaju”.

Sa njim se slaže i dr Vladimir Pavićević, sa uspešne liste “Mir je naša nacija” (osvojila 10 mandata), ali ukazuje na još neke zablude “kruga dvojke” i beogradskih tviter opozicionara: “Jedna stvar je potpuno izvesna – što je veća izlaznost, to je veća šansa da opozicija konačno razvlasti DPS. To se dobro razumelo unutar opozicionih političkih subjekata tako da je i kampanja sve tri opozicione liste osmišljena da motiviše što veći broj ljudi da izađu na izbore i da glasaju za jednu od opozicionih lista. Sada se vidi da je to i uspelo. Masovna izlaznost na izbore u Crnoj Gori povećava i izborni prag za ulazak u parlament tako da će manjim strankama, dakle onim strankama koje su na ivici cenzusa, biti potreban veći broj glasova da obezbede cenzus od tri odsto.”

Visoka izlaznost je takođe rezultat međusobnog nenapadanja opozicionih lista i kandidata. Da podvučemo crtu, pa da dodamo da je opozicija izašla na izbore uprkos izuzetno tenedencioznom izveštavanju crnogorske državne televizije, koje traje već godinama. Od bojkota se odmah odustalo, jer je već u početku bilo jasno da bi to Đukanoviću donelo još četiri godine neometane vlasti, a da se niko u Evropi i svetu ne bi zbog toga nešto preterano uzbudio.

Umesto da teže sabornosti “svih” protiv “njega”, opozicija se podelila u programske koalcije koje svaka za sebe baštini jasan skup ideja i vrednosti. To im je, uz pakt o nenapadanju, omogućilo i mnogo bolju kontrolu svih biračkih mesta.

Bojim se, međutim, da od ukazivanja na sve ovo neće biti mnogo vajde za opoziciju u Srbiji. Što bi rek’o moj prijatelj Ninus Nestorović, da nam uprostim, pa da umesto komentara ispričam vic o našem čoveku koji se posle dvogodišnjeg gastarbajtovanja vratio kući i bio prilično iznenađen veštinom supruge u bračnom krevetu. Na njeno objašnjenje “eto, imamo sad kablovsku, pa noću gledam one filmove”, lupio joj je šamar uz povik: “Gledam i ja fudbal, pa ne igram u Bundesligi!”

Daleko je Bundesliga, ali izgleda i Crna Gora!