Nije zaista problem što je predsednik svega ovoga, obilazeći pre nekoliko dana mesto gde će sam sebi otkriti spomenik, ne trepnuvši, rekao kako „posle 24 godine ponovo radi sat na ulazu u nekadašnju glavnu železničku stanicu“. Sat je sigurno radio bar do 9. juna 2016. godine, kad je počelo ovo monumentalno maltretiranje prestonice, ali čak i da je kojim čudom tačno ono što je izjavio – nekako je zaboravio da je u te još malo pa dve i po decenije više od jedne on bio ne na vlasti, već sama Vlast!

Nije zaista problem ni što je beogradski Iznogud požurio da to okači na svoj Fejsbuk nalog, napisavši: „Posle 24 godine ponovo radi sat na zgradi stare Železničke stanice! Naši prethodnici ni sat nisu znali da poprave!” Nekako je zaboravio da je od tih 24 godine on u različitim varijantama prisutan u vlasti, posebno gradskoj, svih 24!

Ovaj primer iz serijala “veži konja gde ti gazda kaže” možda najbolje ilustruje količinu bahatosti, neodgovornosti i logike “može nam se” kojom smo poslednjih dana zapljusnuti sa raznih nivoa vlasti. A sve počinje od onoga ko je zaista Vlast!
U takvoj situaciji nije ništa čudno da lice na privremenom radu u kancelariji zaštitnika građana izjavi kako ne treba porediti ovdašnje sumorne statistike o velikom broju umrlih lekara od posledica korona virusa sa podacima iz okruženja, jer “njihove brojke nisu tačne, pošto ne obuhvataju one koji su izvršili samoubistvo zbog lošeg stanja tamošnjih zdravstvenih sistema”.
Glupost na kvadrat, ogoljena do bezobrazluka koji se ne može protumačiti drukčije nego “naš sistem je najbolji”, a to što u velikom broju stradaju lekari može biti i zbog toga što su neki “izvršili samoubistvo, a mi to ne vodimo odvojeno”.

Iz istog arsenala je i tvit koji sam komentarisao juče, kad se ministru za brigu o porodici učinilo da trudnice i porodilje dok su bile trudnice čudno hodaju, pa je u stilu montipajtonovskog Ministarstva za ludo hodanje njihova umanjena primanja nazvao “kolateralnom štetom”.

Nije problem ni što je njegova koleginica koja još nije dobila precizna uputstva šta je tačno njen posao (ljudska i manjinska prava i društveni dijalog) izjavila da „politički dijalog između Narodne skupštine i Evropskog parlamenta nije, ne može biti i neće biti nadležnost ministarstva“, te da će se ona “baviti političkom kulturom i smanjenjem nečitanja i nevaspitanja u društvu”.

Ali je zato, svesna činjenice da je ministarka postala posle uspešnog miniranja Demokratske stranke, pomislila da je najbolje da nastavi tim putem, pa je požurila da izjavi kako je Zoran Lutovac, sadašnji predsednik DS, „u džepu Dragana Đilasa“. Em politički kulturno, em vaspitano…

Nije problem ni što je novopečena ministarka svega i svačega (decenijama se to zvalo “Rasimov pos’o”) morala da demantuje informaciju sa sajta sopstvenog ministarstva da je sa grčkim kolegom usaglašen nekakav „Memorandum o razumevanju u oblasti turizma u uslovima pandemije kovida 19“, što su režimoljubivi mediji odmah preneli kao “izvanrednu vest za sve Srbe”.

Moj prijatelj Ninus Nestorović je svojevremeno napisao: “Sve ovo što mi imamo je već odavno prevaziđeno, sem budala. Samo su nam još one ostale nepravizeđene!”

Zašto bi onda bio problem što je predsednik Fudbalskog saveza Srbije odveo nekakvu državnu selekciju da se bruka po Srednjoj Americi (mada su izvukli nerešeno sa 159. reprezentacijom na listi FIFA), uz direktan prenos na javnom servisu. Zašto bi onda bio problem što je neka doktorka iz Čačka, koja je već mesecima “stalno na važnim sastancima” – najzad imala susret sa pandemijom, tako što je uvodila preko reda pristalice SNS-ovce na vakcinaciju.

Ima toga koliko hoćete na društvenim mrežama, ne zna se da li je gore kad se raspline u širinu ili ide po vertikali bahatosti, neodgovornosti i logike “može nam se”. Reakcije su uglavnom osećaj nemoći, bes i neverica, tako da, bar na prvi pogled, neće puno pomoći ni moj savet da u svakoj takvoj situaciji postavite isto pitanje: Care, care, koliko je sati?

To ovde već odavno nije dečja igra!