“Nadam se da mi nećete zameriti što ću, poput onog Pantelije Topalovića, današnji komentar posvetiti – samom sebi!” Tako sam počeo tekst za 27. avgust, kad sam se tačno stoti put sa portala nova.rs “obratio naciji”, kako to ima običaj da kaže kolega Stojan Drčelić.

Pošto današnji naslov nagoveštava da smo udvostručili tu brojku, neka mi za početak bude dozvoljeno da se malo pravim važan, navodeći dve pohvale (cinici bi rekli: obe) koje sam u međuvremenu dobio od vernih čitalaca.

“Zdrav bio i sve najbolje. Svako jutro mi uz kaficu počinje čitanjem tvog teksta”, obavestio me je pre izvesnog vremena fotoreporterska legenda Miloš Cvetković, zadnja pošta Užice. A onda je, kad mu se nešto baš dopalo, dodao: “Dragi Ivane, šta mi radiš iz jutra u jutro. Prestaću da te čitam!? Ali, moram izdržati!”

A legenda među aforističarima Ninus Nestorović, zadnja pošta Novi Sad, mi je nedavno napisao: “Dobio si kompliment od moje bivše tašte Dušanke Radmilović za tekst koji si napisao o mom gostovanju u emisiji ‘ARTerija’. ‘Nažalost, ne znam ko je Ivan Mrđen, ali sam sigurna da je poslednji izdanak prave novinarske škole. Izgleda da je on poslednji politički komentator na ovim prostorima.’ Ovo shvati ozbiljno, ne zbog onog ‘tašta je zakon’, već zbog činjenice da je gospođa bila glavni urednik Radio Novog Sada u Miloševićevo vreme.”

Ali, s druge strane, međutim… kako god da počnem drugu stranu ove priče, ne mogu da preskočim nešto što mi je u petak rekao moj prijatelj, vlasnik jednog poznatog beogradskog restorana: “Vučić, Vučić, Vučić… pa malo estrada, pa zatim korona, korona, korona… pa malo sport, pa malo Đilas, Đilas, Đilas… to o čemu pišete, ne ti lično, nego svi mediji u Srbiji, nema nikakve veze sa životom i stvarnim problemima! Nama je svaki dan crni petak!”

“Nije tajna da su ugostitelji među favoritima da prigrabe nimalo laskavi epitet potpuno urušene profesije tokom aktuelne pandemije. Samo u Beogradu ih je u toj delatnosti direktno uposleno između 67.000 i 72.000. Ukoliko se tome dodaju proizvođači, dobavljači i uslužne delatnosti direktno naslonjeni na ugostiteljstvo, ukupan broj možemo pomnožiti sa dva. Kad se uz sve navedene ubroje i članovi domaćinstava zaposlenih u ovom sektoru, dolazimo do pravog odgovora na pitanje zašto je vlast najviše eksperimentisala sa merama koje direktno utiču ne samo na njihovo poslovanje, već i na elementarni opstanak”, napisao je kolega Vojislav Tufegdžić u poslednjem broju nedeljnika “Ekspres”.

“Pratim vesti, čitam komentare i pitam se kako smo to mi, ugostitelji, gotovo preko noći postali najveći neprijatelji, glavno izvorište zaraze. Imam osećaj da se bavim najnepoštenijim poslom na svetu”, priča moj prijatelj, koji je od 35 godina radnog staža, poslednjih 15 proveo vodeći restoran s nacionalnom kuhinjom.

Devet meseci od početka pandemije mnogi ugostitelji su potrošili i pare za crne dane. Preživeti do proleća deluje kao nemoguća misija.

“Od kad ne radimo vikendom, a radnim danima smo ograničeni na rad do 17 časova, izgubili smo dva dana i uz to se sveli samo na prepodnevnu smenu. To znači da nemamo ni ručak, jer ljudi koji su zaposleni ne mogu da stignu da ručaju”, kaže moj prijatelj.

I dodaje da su, iako najvećim delom ne rade, ili ono vreme koje su otvoreni čini tek privid funkcionisanja, apsolutno sve finansijske obaveze ostale iste. Oni koji su se oslanjali na saradnju s bankama, koje su u pojedinim slučajevima čak i inicirale uzimanje kredita, sada zbog toga ne mogu dovoljno da se pokaju.

“Svi smo u kreditima. Donedavno su mi gurali kredite pod nos, skoro terali da uzmem novac. Sada, kad su mi potrebni, da mi pomognu odlaganjem ili umanjenjem nekoliko rata, oni odgovaraju da su nas ugostitelje svrstali u najrizičniju grupu!”

U normalna vremena ugostitelji sa restoranom, da bi namirili sve mesečne izdatke i došli na finansijsku nulu, moraju da “naprave” najmanje 10.000 evra, pa tek preko tog iznosa počinju da zarađuju.

“Za deceniju i po nikad nisam kažnjen za neku nepravilnost u radu restorana, uspešno sam radio jer sam uredno plaćao dobavljače, banke, izmirivao sve obaveze prema državi, od prvog dana prijavio sve radnike, uplaćivao doprinose, plaćao zakup… I dođe situacija koja ne zavisi od mene… I sad nikog nema. Obaveze koje imam nisu 1.000 evra mesečno. Za ovaj restoran to je najmanje 12.000 evra. A ove godine od 12 meseci normalno smo radili samo tri meseca, januar i februar, onda je bilo zatvaranje, pa je leto propalo zbog drugog talasa virusa i godišnjih odmora, pa smo pristojno radili u oktobru. To je 75 odsto manje posla tokom cele ove godine. Pa, ako su mi obaveze 12.000 evra mesečno, nije teško izračunati gde sam dospeo sada. U dugu sam i nemam gde da pozajmim.”

Država je kao pomoć ugostiteljima najavila uplatu još jedne minimalne zarade za zaposlene. Međutim, s obzirom na pretpostavke o nastavku epidemije, boljitak je nerealno očekivati.

Od prvog trenutka kad je u Srbiji proglašena epidemija korona virusa, uobičajeni pazari su desetkovani. Bez obzira na okolnosti, na osnovu dobiti koju je ostvario prošle godine, moj prijatelj avansno plaća i 26.000 dinara mesečno poreza. Iako ove godine dobiti apsolutno nema, zapravo može se prikazati veliki minus, tu obavezu mora da ispunjava. U međuvremenu su na leđa ugostiteljima stavljena i poskupljenja odnošenja smeća i drugih dažbina, stigla je na naplatu ekološka taksa, muzički dinar mora redovno da se namiruje, a na snazi je i dalje zabrana otpuštanja zaposlenih za sve vlasnike restorana koji su uzeli pomoć od države.

“Drastično je pala i dostava, jer firme opet ne rade, odnosno ljudi obavljaju posao od kuće. Bio sam s kuvaricom i konobarom u subotu u restoranu. Prvi poziv za dostavu smo imali tek oko pola dva. Pitao sam momka koji je došao po porudžbinu šta se događa. Odgovorio mi je da je za pet sati koliko je radio tog dana odneo svega pet porudžbina. Dve nedelje pre toga, takođe u subotu, za isto vreme je obavio 40 dostava. Zar treba bolji primer od toga da ilustruje u kakvoj smo situaciji!?”

Nisam znao kako da odgovorim mom prijatelju. Znam, biće mu lakše ako pomenem makar deo problema sa kojima je suočen već mesecima. Ali, ni on nije umeo da odgovori na pitanje zašto se više ne čuje glas njegovih kolega i sapatnika.

“Solidarnosti i međusobne potpore među ugostiteljima nema. Nema šanse za dogovor o nekom zajedničkom pristupu u rešavanju problema, ali niko neće da učestvuje. Ne smeju, što manje imaju, više se plaše!”.

Pivo sam platio, neka bude makar za taj “muzički dinar”!